ЂУЈИЋ, Момчило

ЂУЈИЋ, Момчило, свештеник, четнички војвода (Ковачић код Книна, 27. II 1907 -- Сан Дијего, 11. IX 1999). Матурирао је на Богословији Светог Саве у Сремским Карловцима 1931. За време школовања био је председник Ђачког књижевног друштва. Рукоположен је за свештеника 1933. и одређен за пароха у Стрмици код Книна. Његовим залагањем у селу је изграђен во-довод и подигнут Народни дом „Петар Мркоњић". Почетком 1935. ширио је организацију Удружења четника на тромеђи Далмације, Босне и Лике. Предводио је Стрмичане на народном збору у Босанском Грахову на Преображење 1937, исказујући неслагање са државном политиком око Конкордата и критикујући владу Милана Стојадиновића. Исте године је пред незадовољним радницима на изградњи Унске пруге одржао запажен говор у Тишковцу Личком. Због тог иступа је ухапшен и прозван комунистом и левичарем. После слома Краљевине Југославије и проглашења НДХ пребегао је у Кистање, на територију анектирану од стране Италије. Основао је Одбор за прихватање избеглица са подручја под хрватском влашћу, а 26/27. VII 1941. прикључио се народном устанку на Тромеђи. Командовао је Одредом „Петар Мркоњић", једним од шест пукова ројалистичких снага које су ту деловале. Зона одговорности пука била је на простору Плавна, Голубића, Стрмице, Книнског Поља и Врпоља. Када је 27. X 1941. формирана Динарска четничка дивизија, одређен је за њеног првог команданта и на том месту остао све до лета 1945. На Видовдан 1942. додељена му је титула четничког војводе. У време Книнске операције, 1. XII 1944, започео је повлачење из Далмације. Након пробоја обруча партизанских снага код Пађена, са око 6.500 бораца прешао је у Лику, а затим наставио даље ка Словенији. Ту је покушао да организује све националне снаге и да, уз помоћ западних савезника, преузме власт у Југославији. Пошто та идеја није била остварљива, прешао је у Италију и предао се Британцима код Палманове. Динарска четничка дивизија разоружана је 6. V 1945. Уз помоћ фелдмаршала Харолда Александера спасао се од изручења револуционарним југословенским властима. Боравио је у Француској и организовао извлачење припадника Динарске дивизије из интернације у Немачкој. На позив Српске народне одбране, 1949. прешао је у САД. Радио је на пребацивању бивших сабораца из Европе у Америку и формирао Покрет српских четника Равне горе, на чијем челу је остао доживотно. Покренуо је часопис Светосавље, који је излазио у Портиџу у Мичигену и био његов уредник (1963). Када је дошло до раскола унутар СПЦ, остао је веран Патријаршији у Београду. Његовим залагањем подигнуто је више православних храмова у Америци. Крајем 60-их година преселио се у Сан Маркос, недалеко од Сан Дијега у Калифорнији. Југословенске власти су га прогласиле за ратног злочинца и у неколико наврата тражиле његово изручење, али том захтеву није удовољено. Идентично тражење имале су и хрватске власти, после проглашења независности.

ДЕЛА: поезија: Емилијаде, Ср. Карловци 1931; публицистика: Куда срља наш краљ, I, Документа за историју наших дана, б. м. 1965; Исповест војводе Момчила Ђујића, Бг 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гиздић, Прилози хисторији Народноослободилачке борбе, Зг 1959, Зг 1964; Д. Н. Дамјановић, Кроз крв, јауке и сузе, Чикаго 1981; Д. Пленча, Книнска ратна времена 1850--1946, Зг 1986; J. Поповић, M. Лолић, Б. Латас, Поп издаје, Зг 1988; Б. Соколовић, Борац и бунтовник војвода Момчило Ђујић: Динарска четничка дивизија у Другом светском рату, Милвоки 1991; Н. Ивановић, Речено или прећутано, Бг 1993; В. Ђ. Ђурић, Војвода Ђујић, Краг. 2001; М. Миловановић, Били смо пратиоци војводе Ђујића, Бл 2004; В. Церовац, Настанак четничког покрета у Северној Далмацији, Книн--Бг 2006; М. Самарџић (прир.), Ђенерал Дража -- војвода Ђујић: ратна преписка, Краг. 2009; К. Николић, Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији 1941--1943, Бг 2009; М Самарџић, Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија, Бг 2009; Р. Пилиповић, „Нови прилози за биографију Момчила Р. Ђујића", Гласник Удружења архивских радника Републике Српске, 2013, 5.

М. Гулић