ЂОРИЋ, Милош Н.
ЂОРИЋ, Милош Н., књижевник, лекар (Ниш, 28. IX 1893 -- Ниш, 21. VI 1975). Као државни питомац уписао медицину 1913. на факултету природних наука Универзитета у Нансију у Француској, а одмах по избијању рата прекинуо студије и као медицинар радио најпре у Нишу у главној инфективној болници у време епидемије пегавог тифуса, затим у саставу Моравске сталне војне болнице прешао Албанију, стигао на Крф и до краја остао на Виду, познатијем као „Острво смрти". Студије медицине наставио 1918, а 1923. на факултету у Тулузу докторирао. Водио Кожно одељење у Болници милосрдних сестара у Земуну, потом у београдској Општој државној болници. Од 1931. до 1934. био градоначелник Земуна. После одбијања 1941. да потпише „Апел српском народу", завршио као талац у Бањичком логору. После II светског рата, због отвореног показивања нетрпељивости према тадашњем режиму, 1946. премештен из Београда у Ниш за шефа Кожно-венеричног одељења Опште болнице и на тој дужности остао до пензионисања 1959. Незаобилазан је његов рад у области дерматовенерологије: учествовао на конгресима у Бриселу 1926, Паризу 1929, Лиону 1934; стручне радове објављивао у Annales de Dermatologie et de Syphiligraphie, Медицинском прегледу, Зборнику радова Другог конгреса лекара НРС; био уредник Српског архива за целокупно лекарство 1925--1928.
У периоду 1912--1914. објављује низ епиграма и пародија „Из новије српске лирике", под псеудонимом Уздах Сутончић, изражавајући кроз пародију, као специфичну форму критичког мишљења, ставове готово подударне становишту С. Винавера (Трајка Ћирића): његов критички текст јесте у функцији одбране поетичког радикализма српских модерниста прве и друге деценије ХХ в. Током рата његова плава гробница о страдању српских сељака на обалама Јонског мора, „Острво мртвих", објављена је 1916. у Српским новинама. Збирка песама Под шаторским крилима штампана је 1919. у Београду. Преводио с француског де Лила, Игоа, Ламартина и др. (Мисаоне песме, Ниш 1954). Његов стил карактерише отклон од херојске патетике карактеристичне за ратно доба и неговање специфичног хуморног, ироничног и сатиричног тона. У рукопису је оставио два романа. Француским орденом Легије части одликован 1933.
ДЕЛА: приповетке: Хумореске, Ниш 1955; драма: Кад млидијах умрети, Бг 1922; стручне књиге: Ретке кожне болести, Ниш 1951; Писма с кожног одељења, Ниш 1956; Лаза К. Лазаревић, лекар и писац: медицинско психолошки оглед, Ниш 1958.
ЛИТЕРАТУРА: Д. Витошевић, Српско песништво 1901--1914, Бг 1975; Р. Константиновић, Биће и језик, у искуству песника српске културе двадесетог века, 2, Бг 1983; Г. Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, Бг 1998; Д. Бедов, Сутон и Уздах: дело и књижевна судбина Милоша Н. Ђорића, Бг 2013.
Д. Бедов