ЂОРЂЕВИЋ, Војин

ЂОРЂЕВИЋ, Војин, новинар, филмски радник (Београд, 4. II 1898 -- Београд, 4. VIII 1985). Фудбалом је почео да се бави 1912. у Душановцу из Београда у којем је играо и за први тим. Био је члан омладинског позоришта „Отаџбина". По избијању I светског рата као добровољац је са српском војском прешао Албанију. За време школовања у Француској играо је за Ред стар (Роан на Лоари). По ослобођењу вратио се у Београд. Био је уредник Спортског листа (1921), а онда је прешао у Политику, где му је поверено оснивање и вођење спортске рубрике (1921--1923), која од тада излази свакодневно. Био је секретар, члан управе и технички референт Београдског лакоатлетског савеза. Оснивач је и председник лакоатлетског клуба Шумадија из Београда у који је увео и хазену за мушкарце. Уређивао је Недељне илустрације (1926--1927, 1934) и недељник Панорама (1935, 1940), уочи рата био је новинар Времена из Београда, уредник спортске рубрике Времена 1941 (од 78. до 134. броја), а затим новинар Новог времена. По одласку из Политике био је секретар Српског народног позоришта у Новом Саду и члан његове Драме (1923--1927), па уредник Филма и моде (1927--1928). Објавио је књигу Живот и рад филмског уметника Светислава Петровића (Бг после 1928). Први је написао историју домаћег филма („Прилози за историју нашег филма" у Филмском алманаху београдског листа Недеља, 1929). Када је основана Државна филмска централа, био је њен секретар (1931--1933). По сопственом сценарију режирао је први документарни филм о нашем главном граду Београд -- престоница Краљевине Југославије (1932). Написао је књигу о српским ђацима у Француској за време I светског рата Сећање на Болије (Бг 1930), уређивао спомен-албум слика из живота краља Александра Чувајте Југославију (Бг 1935--1937) и албум слика из живота Петра II Млади краљ Југославије (Бг 1935). Објавио је уџбеник Фоторепортажа (Бг 1936). Уредник је и првог домаћег листа посвећеног искључиво стриповима Стрип (1935) иза којег је стајала редакција Панораме, a у новембру 1945. писао је текст за серију стрипова Три угурсуза за време окупације, који су судски забрањени јер су немачки војници представљени као „врло наивни и глупи људи" и да се „не виде злочини немачких завојевача, нигде херојска и натчовечанска борба наших народа". Пензионисан као секретар Средње медицинске школе у Београду 1953. Од 1950. посветио се писању драмских дела за децу (члан Савеза драмских аутора Југославије), а нарочит успех су имали Биберче (1954, награда Савеза културно-уметничких друштава АП Војводине) и Снежана и седам патуљака (1974). Приредио је изложбу фотографија „Београд некад и сад" 1962, која је годину дана касније постављена и у Новом Саду. По свом дневнику написао је књигу Кроз Албанију 1915--1916 (Бг 1968), а аутор је спомен-књиге Српско војничко гробље на Зејтинлику (Бг 1974). Био је врло активан у раду удружења српских ратника из I светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија, III, Бг 1974; Ј. Косановић, „Војин Ђорђевић -- пионир домаћег филма", Филмограф, 6--12. II 1981, 17; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944, Бг 2009.

И. Цветковић