ЂОРЂЕВИЋ, Вишња

ЂОРЂЕВИЋ, Вишња, примабалерина, кореограф (Панчево, 2. X 1938 -- Београд, 28. IX 2017). Средњу балетску школу „Лујо Давичо" у Београду завршила у класи С. Лакетића и С. Ланкау. Чланица Балета Народног позоришта у Београду постала је 1956. Најпре је играла мање солистичке улоге, а убрзо је постала истакнута солисткиња, затим и првакиња. Лиричност, која је карактерисала њену игру, испољила се у традиционалном класичном (Лабудово језеро, Жизела, Зачарана лепотица), али и у савременијем репертоару (Бахчисарајска фонтана, Спиритуелс, Блудни син, Ондина, Ромео и Јулија, Абраксас, Ана Карењина), као и у домаћим балетима (Охридска легенда, Човек пред огледалом, Напуштене, Кинеска прича, Катарина Измаилова 77). Са НП у Београду гостовала је на позорницама Европе и Азије, а посебно значајне успехе постигла је у Барселони, Техерану, Единбургу и Лозани. Самостално је наступала у Напуљу, у трупи Милорада Мишковића у Паризу, а гостовала је и на Куби. На телевизији је забележила преко 200 наступа, од којих се посебно издвајају праизвођење Маске црвене смрти Ивана Јефтића у кореографији Владимира Логунова и једини телевизијски балет Димитрија Парлића Под земљом, на музику Станојла Раичића. Највише је радила са Д. Парлићем, често истовремено као протагонисткиња и као његов асистент. Са техничком сигурношћу, одмереношћу и лиризмом била је подједнако успешна као грациозна Аурора, достојанствена Царевна, нежна и етерична Жизела, али и страствена јунакиња балета Човек пред огледалом. Дисциплинована, пожртвована и изузетно професионална примабалерина, са зрелошћу је своје креације оплемењивала искреном драматичношћу. Њена драмска играчка остварења у поставкама Д. Парлића, Шчедриновој Ани Карењиној и Бручијевој Катарини Измаиловој 77 којом је 1977. прославила 20-годишњицу свога уметничког рада, изузетне су, трајне вредности у нашој балетској уметности. После активног играња посветила се репетиторском раду преносећи Парлићеве кореографије и стварајући сопствене. Од 1988. била је веома успешна директорка Балета Хрватског народног казалишта у Сплиту где је креирала сопствене поставке Отело, Рубац, Дездемона и Какофонија, те обновила Парлићеву Копелију, Ромеа и Јулију, Жар птицу, Петрушку. За време њеног деловања у Сплиту у Балету су радили врхунски кореографи попут Пина и Пие Млакар, Милка Шпаремблека и В. Логунова, а младе сплитске балерине Ведрана Остојић, Милка Хрибар и Бруна Реић, захваљујући раду са Ђ., постале су примабалерине у и другим балетским центрима. Млади румунски играч Константин Тешеа израстао је под њеним стручним оком у балетског првака изузетне емоционалне и техничке упечатљивости, чије су креације обогатиле српску уметничку игру. Ђ. се са ентузијазмом и великом енергијом годинама бавила унапређењем статусног положаја балетских уметника. Била је директорка Балета НП у Београду (2001--2005). Као председник Удружења балетских уметника Србије (у два мандата 1996--2000) иницирала је оснивање угледне годишње награде за кореографију „Димитрије Парлић", те Фестивала кореографских минијатура, који има међународни карактер. Добитница је многобројних награда за своје интерпретације и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије (2001).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ракић, Југословенска балетна сцена 1950--1980, Сар. 1982; М. Зајцев, Игра што живот значи, Бг 1994; М. Јовановић, Балет Народног позоришта, Бг 1994; Кореограф Димитрије Парлић, Бг 2002; Г. Драговић (ур.), 100 представа балета и уметничке игре наших простора, Бг 2017.

М. Зајцев