ЂОРЂЕВИЋ, Тихомир Р.

ЂОРЂЕВИЋ, Тихомир Р., етнолог, историчар културе, универзитетски професор (Књажевац, 19. II 1868 -- Београд, 28. V 1944). Вишу гимназију завршио у Нишу, а након студија на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду стручно се усавршавао у Бечу. Докторирао 1902. у Минхену са тезом „Цигани у Србији", написаном на немачком (Die Zigeuner in Serbien, Будимпешта, I, 1903; II, 1906). Током службовања у Алексинцу, где је радио као професор гимназије и учитељске школе, покренуо и уређивао 1899. приватни фолклорни часопис Караџић, који је излазио до 1903. У Београду радио најпре као професор Прве мушке гимназије, а 1906. изабран за доцента на новооснованој Етнолошкој катедри Филозофског факултета. Учествовао је у балканским ратовима као и у I светском рату као командир болничке чете и са српском војском прешао преко Албаније 1915. Током рата одлази најпре у Италију, а потом борави у Лондону и Паризу, где је држао предавања о историји и култури српског народа. Године 1921. изабран је за редовног професора етнологије и фолклора на ФФ и за дописног члана СКА. Редовни члан СКА постаје 1937, а следеће године је пензионисан. Током II светског рата остао је у окупираном Београду. Квислиншка власт га смењује са места председника СКЗ, а потом 1941. затвара у Бањичком логору одакле је пуштен због нарушеног здравља и старости.

Ђ. спада у наше прве стручне етнологе, а његов плодан научни рад, дугогодишња педагошка и уредничка активност је, заједно с доприносом Ј. Ердељановића, од највећег значаја за утемељење и развој српске етнологије. У његовом раду посебно је изражена активност на прикупљању и систематизовању етнолошке грађе о социјалним, религијским и обичајним аспектима српске традиционалне културе. Настојећи да дође до свих релевантних културних чињеница, путовао је у циљу непосредних истраживања, прикупљао грађу упитницима посредством својих сарадника, проучавао архивски материјал и користио доступну научну литературу. Исказивао је посебну критичност према непотпуној, несистематски прикупљеној и обрађеној грађи у појединим историјско-етнографским делима. Својим радом допринео је утврђивању дуго важећих етнолошких стандарда прикупљања и систематизовања етнографске и културно-историјске грађе. Да би створио адекватну слику о прошлости свог народа на основу архивских извора истраживао је карактеристичне етнолошке појаве и осветљавао културну историју Србије у XIX в. Посвећујући посебну пажњу сагледавању промена у народном животу и традицији које су за време владе Милоша Обреновића довеле до формирања нових облика културе, резултате овог рада објавио је у више посебних књига и прилога везаних за насеља и порекло становништва, народне обичаје, занате и еснафе, те медицинске прилике тог раздобља. У књизи Из Србије кнеза Милоша (Бг 1922) објединио је поглавља везана за културне прилике од 1815. до 1839, а две године потом у другој књизи под истим насловом објавио је и преостали део свог рада посвећен истраживању становништва и насеља. У свом најпознатијем, десетотомном делу Наш народни живот (Бг 1930--1934) поново је прештампао своје до тада већ објављене чланке, тако што је већину њих тематски груписао у одређене целине. Приказујући све релевантне традиционалне обичаје и веровања нашег народа везане за рођење, сазревање, склапање брака и одлазак с овог света, он је потоњим истраживачима пружио могућност да на основу богатих ритуалних садржаја истраже и њихова латентна значења. Посвећујући посебну пажњу прикупљању и систематизовању грађе о митском свету српске традиционалне културе, Ђ. је реконструисао нека од најзначајнијих бића тог света у народном веровању и предању као што су вештица, вила, вампир и многа друга бића. Резултати тог истраживања, као и двотомна књига Природа у веровању и предању нашега народа објављени су постухмно (Бг 1958). У овај сегмент ауторовог опуса спада и дело Зле очи у веровању Јужних Словена (Бг 1938), написана на основу богате грађе везане првенствено за традицију српског народа. Веровањем у зле очи, које се најадекватније може разумети у контексту магијско-анимистичке доминанте наше народне религије у којој је и мистична сила злог погледа оличена карактеристичном митском представом урока, Ђ. је тумачио многобројне појаве из народног живота, објашњавајући њиме обичај куваде као и порекло накита и одевања. У широком тематском опсегу Ђ. научних интересовања, осим проучавања српске народне традиције, посебно место припада његовим истраживањима културе, фолклора и религије и других народа и етничких група Балкана: Грка, Румуна, Бугара, Албанаца, Турака, Муслимана, Рома (Цигана), Јевреја, Саракачина. Њихово фолклорно стваралаштво, обичајну праксу и веровања упоређивао је са српском народном традицијом и указивао на међусобне утицаје који су подстакли стварање сложене културне реалности овог подручја. Књиге и чланци о Македонији, Далмацији, Црној Гори и Војводини употпуњују слику о Ђ. балканолошким интересовањима израженим и у његовим студијама о злим очима и самртним обичајима у којима је јужнословенски културни простор представљао за њега ширу основу истраживања. Књиге, студије и чланци Ђ. главних тематских интересовања су грандиозан научни подухват чији резултати дају његовом аутору место класика у нашој етнологији, чије дело представља и поуздани основ даљих етнолошких и антрополошких проучавања.

Б.ојан Јовановић

Као научник Ђ. je дао знатан допринос у раду етнографско-историјске секције југословенске мировне делегације у Француској 1919--1920. Радио је на задацима око разграничења Краљевине СХС са суседним земљама. Његовим настојањима основан је Филозофски факултет у Скопљу и при њему Скопско научно друштво, чији је био редовни члан. Године 1932. изабран је за дописног члана ЈАЗУ. Био је члан Словенског института у Прагу, Друштва за проучавање Цигана у Лондону, Српског лекарског друштва у Београду, Друштва Светог Саве и Чупићеве задужбине, члан Управног одбора Коларчеве задужбине и Књижевног одбора МС, као и почасни председник Удружења занатлија. У Народној библиотеци Србије се чува Легат Тихомира Ђорђевића који чине његове лична библиотека и преписка.

С.лавица Мереник

ДЕЛА: Из Србије кнеза Милоша -- становништво, насеља, Бг 1924; Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, 1925; Најстарија религија, Бг 1933; „Неколики самртни обичаји у Јужних Словена", ГНЧ, 1937--1941, 46--50; Белешке о нашој народној поезији, Бг 1939; Деца у веровањима и обичајима нашег народа, Бг 1941; Србија пре сто година, Бг 1946; Вештица и вила у нашем народном веровању и предању; Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Бг 1953; Неколике болести и народни појмови о њима, Бг 1965; А. Никезић, Д. Поповић Николић (прир.), Караџић, фототипско издање, Алексинац--Ниш 2018.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, „Некролог д-ру Т. Ђорђевићу", ГЕИ, 1952, 12; М. Барјактаровић, „Д-р Тихомир Р. Ђорђевић и његов рад", ГЕМ, 1953, 16; Љ. С. Јанковић, Д. С. Јанковић, „Грађа о животу и раду Тихомира Р. Ђорђевића", Билтен института за проучавање фолклора, 1955, 3; Д. Антонијевић, „Научне методе и технике Тихомира Ђорђевића"; С. Зечевић, „Ђорђевићеви прилози српској митологији", Народно стваралаштво, 1968, 28; Д. Антонијевић, „Тихомир Ђорђевић и његово научно дело", ЗМСДН, 1969, 53; В. Николић Стојанчевић, „Тихомир Р. Ђорђевић и метода историјске етнологије", АрП, 1969, 1; Споменица посвећена стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића, Бг 1971; Љ. С. Јанковић, „Тихомир Р. Ђорђевић у историји етнологије", Глас САН, 1978, 307, 20; М. Ђукановић, „Тихомир Ђорђевић на Конференцији мира у Паризу 1919. године", ГЕИ, 1980, 29; Н. Љубинковић, „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића", у: Наш народни живот, 4, Бг 1984; П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Бг 1987; Реферати са научног скупа Тихомир Ђорђевић и његов допринос проучавању балканских народа, Balcanica, 1994, 25, 2; Д. Поповић, „Библиографија радова о Тихомиру Р. Ђорђевићу", Philologia Mediana, 2011, 3; Б. Јовановић, Светови антрополошке имагинације, Бг 2014; В. Стојадиновић, Тихомир Р. Ђорђевић, Књажевац 2018.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)