ЂОРЂЕВИЋ, Петар Пера

ЂОРЂЕВИЋ, Петар Пера, филолог, србиста, политичар (Крагујевац, 21. VI 1855 -- Београд, 18. XI 1902). Oсновну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а Философски факултет Велике школе у Београду (1874). Од 1875. до 1890. предавао је српски и старословенски језик, теорију и историју књижевности и историју Срба у гимназијама у Београду и Крагујевцу. У време српско‑турских ратова (1876--1878) распоређен је у граничној поштанској служби. Радио је у Министарству просвете и црквених дела (1890--1891), Одељењу за просветне послове (1891--1892) и Државном савету (1892--1894). Пензионисан је као радикалски активиста након државног удара 1894, да би 1901. постао доживотни сенатор. За дописног члана СКА изабран је 1890, а за правог 1894. Био је секретар Академије философских наука (1897--1900) и привремени секретар СКА (1899--1902). Изабран је и за дописног члана ЈАЗУ (1899). Један је од оснивача СКЗ (1892), а био је њен потпредседник (1895--1898) и председник (1898--1902). Уређивао је часописе Одјек (1886), Браствo (1887--1889), Наставник (1890), Просветни гласник (1891--1892), Годишњак СКА (1899--1901). Преводио је с руског, француског и енглеског језика. Основне области научног интересовања Ђ. биле су филолошко дело Вука Караџића, српска синтакса и теорија књижевности. Приредио је Вукове Скупљене граматичке и полемичке списе I--III (Бг 1894--1896), Српске народне пјесме II (Бг 1895) и треће издање Српског рјечника (и Љ. Стојановић, Бг 1898), a иницирао је прикупљање и приређивање Вукове преписке.

Синтаксичка истраживања Ђ. везана су првенствено за синтаксу падежа и ред речи. Категорији падежа прилази из младограматичарске перспективе. Као добар познавалац учења Г. Курциуса и А. В. Попова у србистику уводи идеју о координираном развоју падежних облика и глаголске транзитивности („Прилози за синтаксу српског језика. I О падежима без предлога", ГСУД, 1889, 68--69), чиме су антиципиране модерне хипотезе о дијахроном кретању индоевропског језичког система од језика активног ка језику номинативног типа. Ђ. је зачетник проучавања српске реченичне линеаризације. Реду речи у реченици прилази са психолошког и граматичко‑историјског аспекта („О реду речи у српском језику", ГСКА, 1898, 53), па пратећи однос редоследа представа и њихових језичких израза, разликује психолошки ред и психолошку инверзију. Ослањајући се на учење француског филолога А. Веја Ђ. закључује да психолошки ред фаворизује излагање мисли од познатог ка непознатом, од субјекта ка предикату, док се психолошкој инверзији прибегава ради живљег изражавања. Граматичко‑историјски приступ овом феномену базира на знањима индоевропеистике свог времена и посебну пажњу посвећује позиционирању предиката, субјекта, објекта, одредби, те енклитика и проклитика. Српску науку о књижевности задужио је модерним прегледом теорије књижевности (Теорија књижевности (стилистика, реторика, поетика) за више разреде средњих школа у Краљевини Србији, Бг 1900), заснованом на учењима немачких поетичара В. Вакернагела и К. Бејера, али и руских теоретичара А. Потебње, А. Филонова и др. Теорију књижевности Ђ. види као спој стилистике или теорије стила, реторике или теорије прозе и поетике или теорије поезије.

ДЕЛО[:]{.smallcaps} и Љ. Ковачевић (прир.), Бој на Косову године 1389. у народним песмама. Косовска споменица 1389--1889, Бг 1889.

ЛИТЕРАТУРА[:]{.smallcaps} „Записници скупова Академских", Годишњак СКА, 1896, 9; Д. Драгомировић, „Прве теорије књижевности код Срба: Петар Пера Ђорђевић (1892) и Јово Љепава (1895)", Радови. Часопис за хуманистичке и друштвене науке, 2013, 18.

С.лободан Павловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)