ЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша

ЂОРЂЕВИЋ, Младомир Пуриша, филмски редитељ, сценариста, књижевник (Чачак, 6. V 1924). Као омладинац почетком рата прикључује се партизанима, али бива ухапшен и спроведен у казнено-поправни дом. После ослобођења игра фудбал за чачански Борац, студира историју уметности и пише за Политику. Као филмски редитељ дебитује 1947. репортажом Трст, а затим реализује велик број документарних филмова разноликог, углавном пригодног друштвено-политичког садржаја. Почетком 50-их похађа курс који у Београду држи знаменити амерички професор С. Воркапић и стиче професионално филмско образовање. Игранофилмску каријеру остварује у неколико фаза. У почетној, током 50-их, он још увек лута и тражи себе. Први играни филм Општинско дете, према комаду Б. Нушића, реализује 1953, али њиме, као ни следећим Два зрна грожђа (1955), мелодрамом из руралног живота у Грчкој, не постиже запаженији успех. У наредној фази, филмовима савремене тематике Лето је криво за све (1961) и Први грађанин мале вароши (1961), досеже занатску сигурност, посебно се ауторски наговештавајући у сетно-хуморној скици портрета провинцијског градића. У исто време реализује и неке од најбољих документарних филмова, посвећених знаним и анонимним ратним херојима: Девојка са насловне стране (1958), Он (1961), Мајка, син, унук, унука (1965) и Погибија Бате Јовановића (1967), који освајају међународне награде и потврђују да Ђ. стасава у аутора специфичног лирско-поетског заноса, којим призматично ломи стварносну грађу и конституише је у аутономну филмско-поетску структуру.

Ауторски се Ђ. потпуно расцветава у ратно-поратној тетралогији играних филмова: Девојка (1965), Сан (1966), Јутро (1967), Подне (1968). Филмовима Девојка и Сан -- којима показује да његов однос према уметности филма диктира његово срце, односно опонирање доктринама и повлађивање осећањима -- Ђ. манифестује пуну стваралачку слободу у знаку песнички разбарушене заиграности. Не жели више да прикрива истину о бурним данима ратног и револуционарног заноса, па уметничку истину постиже употребом ироније и персифлаже не да би подвргао деструкцији идеале младости, него да би се наругао лажним носиоцима тих идеала. Драматургија је притом фрагментарна, хировита, али озарена магијским амалгамом, сачињеним од хумора, поезије и носталгије. Енергија оригиналности и лирски опојне лепршавости, комбинована са оптимистичким трагизмом, тријумфује у ремек-делу Јутро, посвећеном обзорју слободе (Златна арена за режију у Пули, 1967). У средишту разуђене драматургије налази се судбина бивше девојке главног јунака која је осуђена на смрт јер је током мучења у затвору одала имена неких већ мртвих другова. У овим филмовима наслућује се инспирационо охрабрење од класика филмске поезије А. Довженка и Ж. Вигоа, а још директнији подстицај који долази од савремених револуционара филмског језика Ж. Л. Годара и А. Ренеа. Филм, литература, мелодрама, балада и оперета укрштају се у редитељском поступку и синтетишу у особен ауторски израз. Одбљесци тог поступка налазе се и у наредним остварењима: Подне (1968) закључује тетралогију темом забрањене љубави између руског војника и наше девојке током Резолуције Информбироа 1948, филм Cross country (1969) кроз надреално-руралну и фолклорно-оперетску стилизацију портретише свештеникову кћер која под утицајем ТВ почиње да се бави спортом, а Бициклисти (1970) носталгично евоцирају ратне догађаје везане за партизански бициклистички батаљон. После филма Киша (1972), скромне адаптације Чеховљеве новеле Дама с псетанцетом, све чешће се опредељује за савремене теме: Павле Павловић (1975) храбро инаугурише лик металца који ступа у борбу с корумпираним слојем друштва; Тренер (1978) бори се са сличним појавама у фудбалу, а Осам кила среће (1980) предочава трагичну љубав девојке из черге и партизана. Стваралачка импровизација и маниризам постају све наглашенији, посебно у следећа три филма: Скерцо (1994), Танго је тужна мисао која се плеше (1997, победник Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи) и Два (2007), рађен по литерарном научно-фантастичном предлошку З. Живковића.

Као косценарист радио је на пројектима Медаљон за три срца В. Слијепчевића (1962) и Двобој за јужну пругу З. Велимировића (1978). Објавио је пет романа, од којих је најзначајнији Лола Београд (Зг 1982), и збирку новела Писма из мале вароши (Бг 1977). Писао је и драмске текстове. Сценарист је и аутор текстова за већи број краткометражних филмова својих колега. Као комплетни аутор -- од идеје, преко сценарија, до последњег реза у монтажи -- Ђ. се наметнуо као један од водећих српских али и европских редитеља које краси неспутана мера слободе, поетског надахнућа и сатирично-пародијски искошеног погледа на свет и могућности медија. Иако понекад на рубу хировитог и самодопадљивог понављања, његов богати опус објављује се као вид интимне естраде у којој човек остаје исходиште и средиште свеколике инспирације. Добитник је награде за животно дело Удружења филмских критичара Србијe 2012.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чолић, Ратни филм, I, Бг 1984; Р. Лазић, Трактат о филмској режији, Бг 1988; М. Јевтић, Домаће игралиште Пурише Ђорђевића, Бг 2009.

Н. Стојановић