ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Мика

ЂОРЂЕВИЋ, Михаило Мика, државни саветник, народни посланик, министар (Крагујевац, 15. III 1850 -- Београд, 3. I 1901). Студије права окончао је на Великој школи, а 1871--1875. школовање је наставио на универзитетима у Минхену, Хајделбергу, Бону, Лајпцигу, Гану и Паризу. Био је писар Суда и Министарства правде у Београду, а за време српско-турских ратова 1877/78. радио је при војној управи у Нишу и од 1878. као деловођа (писар) среског суда у Нишу. Био је судија Окружног суда у Смедереву и Варошког суда у Београду. Дипломатску службу започео је 1880, када је упућен на место секретара српског посланства у Цариграду (до 1882). Радикалној странци приступио је пре септембра 1885, када је у својству представника радикала, на позив краља Милана, краће боравио у Глајхенбергу ради политичких консултација. Био је на изборној листи 1886, а за народног посланика изабран је 1887. Као посланика и јавног правозаступника 1889. Министарски савет именово га је за члана Уставног и ужег Уставотворног одбора. Налазио се на месту члана Главног одбора Радикалне странке током 1889/90. Министар правде у реконструисаној влади Саве Грујића био је од марта 1890. до фебруара наредне године и краће време заступао је министра унутрашњих дела. У влади Николе Пашића од фебруара 1891. био је министар иностраних дела, а после реконструкције владе министар правде (март--август 1892). Током намесништва 1892/93. био посланик и опуномоћник министра Краљевине Србије у Паризу, где је рањен ножем. По повратку у Србију био је министар на располагању до уласка у владу Николе Христића, октобра 1894, због чега је наредне године искључен из Радикалне странке. Министар правде био је до априла 1895, а краће време током 1894. заступао је министра просвете и црквених дела. Министарску каријеру окончао је на челу Министарства унутрашњих дела, у влади Ђорђа Симића (фебруар 1896 -- октобар 1897), тада већ с надимком „дворски радикал". С тог положаја покренуо је часопис Полицијски гласник. Крајем 1897. поново је био министар на располагању и после краћег времена наименован је за посланика Краљевине Србије у Букурешту (до августа 1899), а из посланства у Румунији повучен је због неуспешне истраге у вези с атентатом на краља Милана и сумњичења краља Александра Обреновића да је био у вези с руским посланством и атентатором. И поред тога 1900. постављен је за члана Државног савета. Био је хонорарни професор на Великој школи и сарадник часописа Отаџбина. Одликован је Таковским крстом I реда (1897).

ДЕЛА: Енциклопедија права по Арудсу, Варникенгу и Питеру, Бг 1884; Наша дипломатска струка и моје службовање у њој, Бг 1886.

ЛИТЕРАТУРА: Застава, 1901, 36, 5; Полицијски гласник, 1901, 5, 1; В. Ђорђевић, Крај једне династије, I--III, Бг 1905--1906; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, II--IV, Бг 1924--1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I--III, Бг 1934--1936; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; А. Раденић, Прогон политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893--1903, Бг 1973; Историја Београда, 2, Бг 1974; Љ. Трговчевић, Планирана елита, О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Бг 2003.

П. В. Крестић