ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т.

ЂОРЂЕВИЋ, Милан Т., књижевник, преводилац (Београд, 25. X 1954). Студирао општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Песнички опус (Мумија, Бг 1990; Ћилибар и врт, Бг 1995; Пустиња, Бг 1995; Пепео у башти (изабране песме), Бг 2014) обухвата наизглед опречне категорије веризма и лиризма. Ма о чему певао, увек је у средишту усамљенички глас који упија утиске из спољњег света, да би их језички прерађене и меланхолично обојене том свету вратио у форми стиха. Негује више песничких облика: римоване песме (тростиси, катрени и сонети), кратке, редуковане лирске записе у слободном стиху, песничку прозу или песме у прози у којима се ритмичким слагањем прецизних, „визуелних" и „чулних" реченица остварује утисак поетске густине и сугестивности. И у прозним делима (Чисте боје, Бг 2002; Црна поморанџа, Бг 2004; Мајмун, Бг 2006; Рушевина, Бг 2009) Ђ., осим повремене историјске евокативности, привлачи магични, пантеистички интензитет непрестаног преображавања живота. У исти мах његов лирски глас је опседнут усудом коначности: ужарено, стално превируће средиште живота, пуно сока и енергије бујања оковано је црном кором ништавила. Преводи са словеначког, махом поезију (Т. Шаламун, Б. Новак, А. Дебељак и др.). Добитник је награда „Васко Попа", „Дисова награда", „Бранко Миљковић", „Десанка Максимовић", „Исток--Запад".

ДЕЛА: песме: Са обе стране коже, Бг 1979; Мува и друге песме, Бг 1986; Свемоћна госпођа, Кв 2012; проза: Глиб и ведрина, Бг 1997; Слепа улица, Бг 2002; Радост, Кв 2008; Смежурана кожа, Бг 2013; есеји: Цвеће и џунгла, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, В. Павковић, Шум Вавилона (критичко-поетска хрестоматија млађе српске поезије), Н. Сад 1988; Б. А. Новак, „Милан Ђорђевић, песник и човек чистих руку", Сарајевске свеске, 2004, 5; Поезија Милана Ђорђевића, зборник радова, Бг 2015.

М. Пантић