ЂОРЂЕВИЋ, Милан

ЂОРЂЕВИЋ, Милан, лекар, хирург, универзитетски професор (Смедеревска Паланка, 14. VIII 1933 -- Париз, 21. I 1993). Медицински факултет завршио у Београду 1961. Специјалистички испит из хирургије положио је 1969. и после тога изабран у звање асистента на Мед. ф. Током 1973. и 1974. као стипендиста Фулбрајтове фондације провео је 14 месеци у лабораторији за асистирану циркулацију у Детроиту, САД на истраживању коронарне циркулације, а потом на усавршавању из хирургије на отвореном срцу на Бејлор колеџу у Тексашком институту за срце у Хјустону. Докторирао је 1976. тезом „Улога венских валвула у аортокоронарном бајпасу у повећању коронарног протока". У звање редовног професора биран 1988. на Мед. ф. Нарочито се бавио електростимулацијом срца, а из те области више пута се усавршавао у Лондону, Стокхолму, Њујорку и Њу Џерзију. Године 1981. основао је Републички пејсмејкер центар, који је прерастао у Југословенски, а затим и Европски референтни центар. Основао је и компјутеризовану Југословенску банку података за носиоце пејсмејкера, којих је било више хиљада. О електростимулацији срца одржао је многобројна предавања по позиву у иностранству и учествовао на више међународних састанака, не само као учесник и референт, него и као члан комитета за селекцију конгресних радова (коаутор, „Experience With the New Composite Biosynthetic Vascular CBA Graft. What is New in Angiology?", у: Proceedings 14th World Congress of the International Union of Angiology, München 1986; коаутор, „The Use of Special Protective Vest as a Method Pace-Maker Protection Against Electromagnetic Interference", у: XXXIV International Congress of Aviation and Space Medicine, Bg 1986). Био је и рецензент часописа Pacing and Clinical Electrophysiology, који се издаје у Њујорку. При Удружењу кардиолога Југославије основао је Радну групу за електростимулацију срца, чији је био председник. Био је национални делегат за електростимулацију срца у Европском кардиолошком друштву као и члан Нуклеуса (од 5 чланова) Европске радне групе за електростимулацију срца, а у једном мандату био и њен председник. Био је члан уређивачког одбора часописа Српски архив за целокупно лекарство, уредник часописа Кардиологија и члан уређивачког одбора југословенског издања Journal of American Medical Association. Био је директор Међународног постдипломског курса који су спонзорисали Европско кардиолошко друштво и Америчко удружење за електростимулацију и електрофизиологију срца. Године 1988. изабран је за експерта за кардиоваскуларне болести Светске здравствене организације. Године 1981. добио је Октобарску награду Града Београда. Те године изабран је за дописног члана САНУ. Објавио је преко 250 радова, од тога преко 70 у иностраним часописима, две монографије и већи број поглавља и прилога у књигама.

ДЕЛА: коаутор, „Circadian Variations of Hearth Rate and Stim-T Interval: Adaptation for Nighttime Pacing", Pacing and Clinical Electrophysiology, 1989, 12; „Хемодинамска улога венских валвула у аортокоронарном бајпасу", Глас САНУ, 1990, CCCLVIII; коаутор, „Тhе Short and Long Term Efficacy оf Steroid Eluting Lead" Bulletin Т. CX dе l` Académie serbe des sciences et des arts. Classe des sciences médicales, 1995, 14.

ЛИТЕРАТУРА: Билтен Универзитета у Београду, 1973, 1134; Годишњак САНУ за 1991. годину, 1992, XCVVIII; Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; Р. Чоловић, Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006.

Р. Чоловић