ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин

ЂОРЂЕВИЋ, Драгутин, архитекта, универзитетски професор (Лозница, 22. VIII 1866 -- Београд, 9. IV 1933). Студиje је започео на Архитектонском одсеку Велике школе у Београду, да би их завршио 1893. као стипендиста Краљевине Србије на Техничкој високој школи у Карлсруеу. Био је запослен у Министарству грађевина (1893--1905), а повремено по службеној дужности радио и у Министарству војном. Од 1898. био је хонорарни професор на предмету Пројектовање зграда на Архитектонском одсеку Велике школе, а 1905--1933. један од првих професора на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду (1905. ванредни, од 1910. редовни). На Одсеку је држао и предмет Пројектовање јавних грађевина, остваривши важан утицај на формирање српског градитељског подмлатка између два светска рата. За дописног члана СКА изабран је 1920, a пензионисао се на свој захтев 1933. Његов опус садржи превасходно војне, школске и друге јавне зграде у стилу зрелог академизма, строже или слободније форме усклађене с наменом (касарна IV пешадијског пука у Крчагову, 1899--1900; касарне у Врању и Чачку, 1900; зграда Окружног суда на Тргу Николе Пашића, раније Булевар краља Александра 7, око 1900, срушена 1955; Дом Друштва „Краљ Стефан Дечански" на углу Делиградске, Тиршове и Краља Милутина, и М. Рувидић, око 1900, срушена 1965; главни хотел и бањска зграда у Бањи Ковиљачи, и Н. Стаменковић, 1904--1908; гимназија у Ваљеву, и Д. Живановић, 1906--1910), уз приметно избегавање националног стила како у пројектантском тако и у наставном програму на Универзитету. Као професор сматран је либералним будући да студенте није спутавао у личним истраживањима у стилски некохерентној и разноликој српској градитељској сцени. Његове пројекте одликују симетрични волумени и композиције, правилан распоред и функционалан простор. Претежно се служећи предлошком неоренесансног немачког академизма који је употпуњавао богатим хералдичким знамењима, Ђ. је обликовао живописна, пластички богато рашчлањена прочеља објеката. Мада формиран у духу строгог академизма професора Јозефа Дурма у Карлсруеу, Ђ. је, у складу с временом и укусом наручилаца, развио стилистички и тематски најразноврснији опус у архитектури српског академизма с почетка XX в. Динамика волумена, некласично удвајaње стубова на фасади, китњасте акротерије нанизане на фасадама, богата пластика ренесансног и барокног порекла комбинована са другостепеном сецесијском орнаментиком означили су његов академизам као недогматичан и питорескан (зграде Друге, 1910, оштећена 1941, срушена 1961, и Треће гимназије у Београду, 1906, и Д. Живановић), или одевен у романтичне инспирације средњовековним витештвом како је то применио у више сегмената на Касарни VII пука у Београду на углу Ресавске и Немањине 15 (1901). На палати САНУ (1912--1924) Ђ. и архитекта Андра Стевановић напуштају традиционалне системе, спајајући конструкцију форме академизма, симетричних, избалансираних маса и одељених зона, са декоративношћу бечке сецесије, необарока, француског ар нувоа и стила бел епок, који је доминирао у периоду око 1900. у Паризу. Последње значајно дело Ђ. остварује са архитектом Николом Несторовићем на згради Универзитетске библиотеке у Београду 1921--1926. Монументалност објекта истакнута је повлачењем објекта са регулационе линије и истицањем класицистичког портика.

ДЕЛА: кућа Михаила Миловановића, Париска 12, 1904; кућа др Милана Петровића, Немањина 40, 1905, порушена око 1930; основне школе у Алексинцу и Прокупљу (и Д. Живановић); продавница надгробних споменика Ђованија Бертота, Рузвелтова 21, 1911.

ЛИТЕРАТУРА: С. Недић, ,,Зграда Треће београдске гимназије", СДИУС, 1985, 16; ,,Зграда Друге београдске гимназије", ГГБ, 1991, 38; С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Бг 2005; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX--XX век), Бг 2005; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815--1914, Бг 2011; М. Павловић, ,,Девет деценија здања Српске академије наука и уметности", Наслеђе, 2015, 16; М. Просен, ,,Палата Српске академије наука и уметности и јавни простор Кнез Михаилове улице", Култура, 2017, 154.

М. Просен