ЂОРЂЕВИЋ, Божидар,

ЂОРЂЕВИЋ, Божидар, лекар, кардиолог, универзитетски професор (Београд, 5. I 1910 -- Београд, 11. IV 1986). Медицински факултет завршио у Београду 1934. Специјализирао 1934--1938. интерну медицину на Интерној пропедевтичкој клиници проф. В. Арновљевића у Београду и Интерној клиници професора Лиана и Лобрија у Паризу. Изабран на Мед. ф. за асистента-волонтера 1936, а прошавши сва звања, за редовног професора 1958. Одбранио хабилитациони рад „О срчаној инсуфицијенцији у току субакутног ендокардита" 1954. Пружио огроман допринос унапређењу редовне наставе и, нарочито, оснивању и организацији последипломске наставе из кардиологије на Мед. ф. у Београду и другим мед. ф. у земљи. Предавао је и на Стоматолошком факултету у Београду. Биран за продекана Мед. ф. у Београду (1952--1954. и 1954--1956), за проректора (1956--1963) и ректора Београдског универзитета (1963--1967). Био потпредседник Заједнице југословенских универзитета и две године председник Комисије за високо школство Извршног већа Србије. Допринео оснивању Мед. ф. у Новом Саду, Нишу и Приштини; Машинског факултета у Новом Саду; Филозофског факултета у Приштини; Електротехничког и Правно-економског факултета у Титограду. Био на усавршавању у Паризу 1949. и 1950. и у САД 1962. Свој радни век провео на Интерној „Б" клиници Мед. ф. (директор 1974--1976). Такође, био директор Института за медицинска истраживања у Београду (чији је оснивач САНУ) 1962--1963. Увео нове дијагностичке и терапијске методе у адултној кардиологији: фонокардиографија, катетеризација и ангиокардиографија срца, нуклеарна кардиологија (са В. Бошњаковићем). Основао Кардиолошку лабораторију, Коронарну јединицу 1971. и Кардио-хируршки центар (са кардиохирургом В. Стојановићем), који је функционисао 1958--1968. Ђ. је био врстан дијагностичар срчаних обољења. Применио тимски рад у кардиологији, схвативши је не само као клиничку адултну кардиологију него интегрално, даље развијајући Београдску кардиолошку школу. Осим Ђ., основу ове Школе чинили су чланови САНУ: Војислав Арновљевић, Изидор Папо, Јован Славковић, Владимир Кањух, Владимир Бошњаковић, Милан-Бане Ђорђевић, Миодраг Остојић, Нинослав Радовановић, Петар Сеферовић и Иво Поповић-Ђани из ЦАНУ. Успешно сарађивао са многобројним домаћим и иностраним кардиохирурзима (А. Карпентијер, Париз; M. Де Бејки, Хјустон; Хан, Женева и Женолије и др.). Публиковао с њима резултате првих оперисаних случајева реуматске митралне стенозе 1952; уграђивања вештачких срчаних валвула; аортокоронарних венских бајпаса 1977; операција урођених срчаних мана итд.

Основао у нас нову субдисциплину кардиологије -- кардио-епидемиологију. Учествовао у „Међународној епидемиолошкој студији коронарне болести у 7 земаља света: САД, Јапан, Италија, Холандија, Финска, Грчка и Југославија", којом је руководио A. Киз (Минеаполис, САД). Испитивани су фактори ризика, разбољевање и смртност од коронарне болести у три различите популационе групе (кохорте): индустријски радници; пољопривредни радници и универзитетски професори. Узети испитаници су били мушкарци, узраста 40--59 година на почетку испитивања 1963. Универзитетски професори, који су у почетку били највећа ризична група, на крају истраживања су најмање умирали од коронарне болести и најдуже живели. То се може објаснити чињеницом да је истраживање било проспективно и да су се они најстриктније придржавали упутстава лекара-истраживача. За ова истраживања његов научни тим добио је Октобарску награду за науку Града Београда за 1970. Ђ. је покренуо педијатријску кардиологију у Србији стварањем кадра, публиковањем радова (ендокардна фиброеластоза и ЕКГ промене код ње; срчана инсуфицијенција одојчета и малог детета; пароксизмална тахикардија одојчета; примарно велико срце у дечјем добу; гликогенска кардиомегалија; општи поглед на урођене срчане мане; изолована стеноза плућне артерије; аномалије аортног лука и патолошке плућне артерио-венске комуникације) и одговарајућим уџбеницима: (коаутор, Патолошка анатомија, хемодинамика и клиника најважнијих урођених срчаних мана, Бг 1969; коаутор, Урођене срчане мане, Бг 1974, монографија за коју је заједно са В. Кaњухом добио Октобарску награду за науку Града Београда 1974). Помогао је израстање кардиоваскуларне патологије из специјалне патолошке морфологије инсистирајући на клиничко-патолошким конфронтацијама и залажући се за развој кадрова у кардиопатологији. Најзначајнији његови радови су о субакутном бактеријском ендокардитису, са оригиналним запажањима која су, поред осталог, створила научни углед Београдске кардиолошке школе у иностранству. Проучавани су: патогенеза и еволуција (укључујући и модерне имунолошке аспекте), дијагноза и диференцијална дијагноза у односу на реуматски ендокардитис, особености срчане инсуфицијенције, први терапијски резултати постигнути пеницилином и другим антибиотицима, компликације у виду анеуризма и оштећења периферних и висцералних артерија (укључујући и коронарне), појаве миокардитиса, локализација на уграђеним вештачким срчаним валвулама, лечење реуматског ендокардитиса помоћу кортизона и ACTH у нас. Ђ. је допринео расветљавању проблематике инфаркта миокарда, а писао је и радове о акутном и хроничном плућном срцу, лезијама срца код обољења штитњаче, о проблемима из имунокардиологије, ургентне кардиологије и спортске кардиологије. Објавио је експерименталне радове о променама на крвним судовима изазваним убризгавањем норадреналина и о ресорпцији обележених масти у болесника са коронарном болешћу.

Био је члан Савета за координацију научних делатности Србије; члан редакција: Acta Med. Јug., МГ и САЦЛ (10 година), Кардиолошких и Интернистичких недеља, Лекарског приручника I--IV; члан многих домаћих и иностраних научних и стручних удружења: СЛД (секретар, генерални секретар и потпредседник 1946--1954); Савез лекарских друштава Југославије 1954--1964 (секретар, генерални секретар и председник); Кардиолошка секција СЛД (оснивач и почасни председник); Удружење кардиолога Југославије; Југословенски одбор за борбу против хипертензије (председник); Европско и Светско кардиолошко друштво (једини Југословен који је био четири године члан његовог Извршног комитета); Француско кардиолошко друштво и Интернистичко друштво земаља француског језичког подручја; почасни члан Am College Cardiol и Савезног научног медицинског друштва терапеута СССР итд. Уредник је и коаутор у многим монографијама и зборницима: Хитна стања у кардиологији (Бг 1965); Коронарна болест (Бг--Зг 1965); Хронична плућна инсуфицијенција, хронична плућна хипертензија и хронично плућно срце (са В. Даниловићем и сар., Бг 1966); Поремећаји ритма (Бг 1969); Превенција кардиоваскуларних обољења (Бг 1967); Кардиоваскуларне болести (Бг 1969); Реуматичке валвуларне мане срца (Нишка Бања 1971); Клиничка електрокардиографија (Ниш--Бг 1973); коаутор уџбеника Интерна медицина (Бг 1987). Помогао развој последипломске наставе у Нишу и Титограду. Био предавач по позиву на Интернационалној кардиолошкој недељи у Паризу пуних 25 година, члан Савета за народно здравље Србије 1950--1957. и Савета Здравственог центра Федерације, члан Комисије за међународне везе са здравственим организацијама СИВ, члан Државне делегације на заседањима СЗО. Добио две Октобарске и Седмојулску награду, више домаћих (Орден за храброст, Орден рада са црвеном заставом, Орден заслуга за народ са златним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем) и иностраних одликовања (француски Орден Легије части, грчки Орден Fenix-a). Изабран за дописног члана САНУ 1963. и за редовног 1974. Био члан Председништва САНУ, те оснивач и председник првог Одељенског и Међуакадемијског одбора за кардиоваскуларну патологију 1982. Интернисти Србије су установили Награду „Проф. др Божидар С. Ђорђевић" 2000. На предлог В. Кањуха установљено је Меморијално предавање „Академик Божидар С. Ђорђевић", које је до 2019. одржано девет пута. тј. више пута него и за једног другог лекара у Србији.

ДЕЛА: и A. Rotović, „La valeur de l'épreuve de Weltmann dans le diagnostic différentiel entre l'endocardite infectieuse subaiguë et l'endocardite rhumatismale", Archives des maladies du coeur et des vaisseaux, 1949, 9, 909; и I. Lambić, „Lésions rénales avec azotémie et hypertension artérielle au cours de l'endocardite bactérienne subaiguë", La Semaine des hôpitaux de Paris, 1954, 11, 636; и Ч. Плавшић, В. Јосиповић, „Обољења коронарних артерија у току Ослерове болести", Acta Med. Jug., 1957, 11, 3; коаутор, „Руптура интервентрикуларног септума у току акутног инфаркта миокарда", Acta Med Jug, 1959, 13, 1; коаутор, „Анеуризме митрално-аортног интервалвуларног везива и Валсалвиних синуса као компликације субакутног бактеријског ендокардитиса после имплантације вештачке аортне валвуле", Глас САНУ, 1971, 279, 23; коаутор, „Хемолитична анемија после имплантације вештачке аортне валвуле", САЦЛ, 1972, 100, 6.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Божидар С. Ђорђевић (5. јануар 1910 -- 11. април 1986). Некролог", Годишњак САНУ за 1986, XCIII, Бг 1987; С. Бербер, „Сећање на академика професора др Божидара С. Ђорђевића", Кардиологија, 1988, 9, 4; С. Недељковић, „Божидар С. Ђорђевић. Сећање", у: М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003; В. Кањух, „Академик Божидар С. Ђорђевић, организатор и творац модерне интегралне српске кардиологије", Зборник радова и сажетака 4. Конгреса Удружења за атеросклерозу Србије са интернационалним учешћем, Бг 2014.

В. Кањух