Прескочи до главног садржаја

ЂОРЂЕВИЋ, Антоније

001_SE_V_Antonije-Djordjevic.jpgЂОРЂЕВИЋ, Антоније, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 28. IV 1952). Дипломирао је 1975. на Електротехничком факултету у Београду, где је магистрирао 1977. и докторирао 1979. За асистента-приправника при Катедри за теоријску електротехнику ЕТФ-а у Београду изабран је 1975, за асистента 1977, доцента 1982, ванредног професора 1988, а за редовног 1993. За дописног члана САНУ изабран је 1997, а за редовног 2006. Држао је наставу из Основа електротехнике, Електромагнетике, Микроталасне технике, Електромагнетске компатибилности и других предмета на основним студијама, као и из више предмета на мастер, постдипломским и докторским студијама из области електромагнетике, антена и микроталасне технике. Био је гостујући ванредни професор на Технолошком институту у Рочестеру (САД) 1983. и истраживач на Универзитету у Сиракузи (САД) 1988--1991. Око три године је радио са 1/3 радног времена у Институту за примењену физику (садашњем Институту за микроталасну технику и електронику) у Београду. Главне области научно-истраживачког рада су му нумеричка електромагнетика, антене, микроталасна техника (посебно пасивне компоненте и кола), ултрабрзе дигиталне везе (посебно вишепроводнички водови) и електромагнетска компатибилност. Међу најзначајније радове спадају: и Т. К. Саркар, Р. Ф. Харингтон, „Time-domain response of multiconductor transmission lines", Proceedings of the IEEE, 1987, 75, 6; „SPICE-compatible models for multiconductor transmission lines in Laplace-transform domain", IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, I, 1997, 45, 5; коаутор, AWAS for Windows Version 2.0: Analysis of Wire Antennas and Scatterers (Software and User's Manual) (Boston 2002). Био је руководилац три пројекта технолошког развоја које је финансирало Министарство за науку и заштиту животне средине Србије. Урадио је и неколико десетина пројеката за домаће и стране наручиоце (из области антена, микроталасних пасивних кола, РФ компонената и кола, брзих дигиталних веза и електромагнетске компатибилности). У више мандата био је шеф Катедре за општу електротехнику, члан и председник разних комисија и других тела ЕТФ-а, у више мандата члан Стручног већа за електротехнику на Универзитету у Београду, а у два мандата и његов председник. Био је председник Комисије за електронику и телекомуникације Министарства за науку и заштиту животне средине и члан Националног савета за високо образовање Републике Србије, те члан уређивачког одбора и стални рецензент часописа IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, а рецензирао је и више радова за друге водеће међународне часописе, као и за међународне и домаће конференције. Добитник је награде „Никола Тесла" (са Б. Д. Поповићем и М. Б. Драговићем) 1985.

ДЕЛА: коаутор, „Wideband frequency-domain characterization of FR-4 and time-domain causality", IEEE Transactions on Electromagnetic Compatibility, 2001, 43, 4; коаутор, „On a class of low-reflection transmission-line quasi-Gaussian low-pass filters and their lumped-element approximations", IEEE Transactions on Microwave Theory and Techniques, 2003, 51, 7.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић (ур.), 65 година Електротехничког факултета у Београду 1948--2013, Бг 2013.

Д.ушан Драјић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)