ЂОРЂЕВИЋ, Александар

ЂОРЂЕВИЋ, Александар, архитекта (Београд, 30. XII 1890 -- Београд, 8. III 1952). Убрзо након дипломирања 1914. на Високој техничкој школи у Карлсруеу, прикључио се српској војсци у I светском рату, а након повлачења преко Албаније отишао у Француску. Запослио се у Паризу прво као архитекта при Државној железници (1916), а затим као сарадник на „École des Beaux-arts" („Бозар, Академија лепих уметности") код професора Бернијеа и Марсела Ламбера (1916--1918). По повратку у Београд био је запослен у Одбору за обнову Београда (1919--1921), после чега је постао суоснивач Грађевинског предузећа „Рад", где остаје до 1928. У периоду 1928--1941. ради самостално, формирајући у свом бироу више касније афирмисаних градитеља, као што су Војин Симеоновић и Григорије Самојлов. Пројектовао је махом приватне резиденције члановима породице Карађорђевић, као и резиденције за представнике политичке, финансијске и интелектуалне елите претежно у Београду. Своју наклоност стилу француског академизма, јасне форме и уздржане декорације Ђ. је исказао првим реализованим пројектом стамбено-пословне зграде Душана Л. Томића у Нушићевој 25 (1922--1923), где је применио рустичну обраду фасаде на широко застакљеном приземљу и мезанину, као и централно позициониран, богато елабориран портал, украшен капијом од кованог гвожђа. Висок мансардни кров перфориран полукружно засвођеним кровним прозорима завршио је двема угаоним куполама и средишњом атиком украшеном скулпторално решеним картушом. Зграда у Нушићевој 25, уз зграду посланика Радмила Стојиљковића у Његошевој 19 (1931) и вилу индустријалца и градоначелника Београда Владе Илића у Венизелосовој 31 (1935), спада у најуспешнија остварења српске рецепције француског академизма. Најзначајнији јавни објекат Ђ. опуса представља Београдска берза на Студентском тргу 13 (1933--1934). Снажна, скоро монолитна структура објекта оживљена је употребом двобојне фасадне оплате, степеновањем форми угаоних кула и вертикалном артикулацијом фасаде лезенама које пробијају ниво фасадног завршетка. Елементи кованог гвожђа на порталима и степеништу објекта говоре у прилог Ђ. познавању морфологије ар деко стила и његовом смисленом одабиру ових мотива у складу са функцијом објекта. Ђ. најзначајније остварење јесте палата Бели двор (1934--1936), подигнута у јужном делу дворског комплекса на Дедињу. На конкурсу за Бели двор учествовао је пројектом у неовизантијском стилу, који је касније изменио прво у духу неотјудорске готике, а потом, следећи афинитете кнеза Павла, извео у духу неокласичне паладијанске енглеске архитектуре XVII и XVIII в. Због своје повезаности са династијом и припадницима политичке и финансијске елите, по окончању II светског рата Ђ. је био утамничен и пред егзекуцију ослобођен захваљујући интервенцији пријатеља и породице. Остаје краће време активан, ангажован након рата на обнови и проширењу бомбама порушеног Старог двора на Теразијама (1945--1947).

ДЕЛА: вила Тихомира Панића, Ул. кнеза Милоша 70 (1926--1927); кућа Павла Хаџи Павловића, Ул. Светозара Марковића 58 (1926); кућа Десанке Новаковић на углу Бирчанинове и Ресавске 34 (1928); вила Надежде Ђокић, Толстојева 17 (1928); кућа Михајла Глушчевића, Ресавска 65 (1929); кућа Рада Пашића, Ул. Андре Николића 19 (1930); виле у Пушкиновој 7, 15 и 17 (1930--1931); виле породице Теокаровић у Нишкој Бањи, Параћину и Београду у Ул. кнеза Милоша 72 (1932--1934); вила председника Краљевске владе Милана Стојадиновића, Булевар војводе Мишића 67--69 (1936); адаптација двора „Брдо" код Крања (1936); Голф клуб Кошутњак (1936--1937); вила Радмиле Лазаревић, Ул. Андре Николића 35 (1937).

ЛИТЕРАТУРА: М. Просен, ,,Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890--1952)", Наслеђе, 2006, 7.

М. Просен