ЂОРЂЕВИЋ, Александар

ЂОРЂЕВИЋ, Александар, филмски, телевизијски и позоришни редитељ (Суботица, 28. VII 1924 -- Београд, 27. IV 2005). Завршио Академију за позоришну уметност у Београду у класи проф. Хуга Клајна 1952. Oдмах по дипломирању добија стални ангажман у Народном позоришту у Нишу у којем до 1961. режира многобројне позоришне комаде (Молијер, Учене жене, 1952; М. Крлежа, Господа Глембајеви, Т. Вилијамс, Стаклена менажерија, В. Шекспир, Сан летње ноћи, 1953; Л. Н. Толстој, Живи леш, В. Иго, Лукреција Борџија, 1954; М. Крлежа, У логору, 1955; Б. Нушић, Госпођа министарка, 1956; Ђ. Лебовић, Небески одред, 1957; Т. Вилијамс, Мачка на усијаном лименом крову, Б. Нушић, Народни посланик, 1958; М. Крлежа, Леда, 1959. и др.). Потом прелази у РТВ Београд где остаје у сталном радном односу све до 1990. Режирајући читав низ ТВ драма и серија које су оставиле трага на медијском простору СФРЈ, на телевизији је остварио и свој највећи допринос. ТВ драма Чеп који не пропушта воду 1972. добила је прву награду на ТВ фестивалу у Холивуду. Након две, у продукционом смислу скромне серије (Леваци, 1970; Мајстори, 1972), Ђ. режира акциону ратну серију о НОБ-у Отписани (1974, 13 епизода) која, изневеравајући историјске чињенице и идеолошки преобликујући стварност, постаје најгледанија серија на простору тадашње Југославије, те две године касније добија и наставак (Повратак отписаних, 1976). Њену огромну популарност учврстили су и истоимени филмови настали на основу оба серијала. НОБ тематиком на њих се надовезује напета акциона ратна драма Стићи пре свитања (1978) о бекству групе комуниста из затвора у Сремској Митровици. Серија Врућ ветар (1980), по жанру комедија, постиже велику популарност и устоличује Ђ. као неприкосновеног мајстора те телевизијске форме. На основу ње исте године настаје и филм Авантуре Боривоја Шурдиловића. Покушај да се оствари савремена акциона драма, филм Јагуаров скок (1984), делимично сниман у САД, ипак не функционише на нивоу онога што је Ђ. до тада пружао. Филмом Хајде да се волимо он се 1987. враћа провереном жанру комедије и са њим постиже енорман комерцијални успех. Исте године започиње и снимање мамутске серије Бољи живот (укупно 82 епизоде), која ће бити једна од до тада најдужих и најпопуларнијих југословенских серија (режију прве 22 епизоде Ђ. је делио са М. Вукобратовићем). Трећи део чувене комедије Тесна кожа режира 1988, а 1989. други део филма Балкан експрес који такође бива претворен у мини-серију од десет епизода. Од 1993. до 1996. режира (са С. Шуљагићем) нову велику серију (70 епизода) под називом Срећни људи која прати формулу Бољег живота (о породици која пролази кроз разне недаће, овога пута под санкцијама заведеним СРЈ). Као мајстор дуготрајних серија потписује (са М. Вукобратовићем) и Породично благо (1998--2002, 62 епизоде), серију из које је изведен и биоскопски филм Тајна породичног блага (2000). Једно од његових последњих дела је документарни ТВ серијал Деца филма (2002). Ту је као домаћин представљао познате српске глумце (С. Гонцић, Д. Бјелогрлић, Г. Виденовић итд.) који су своје каријере почели као деца. Као врхунски професионалац Ђ. је током вишедеценијског стваралштва на филму и телевизији оставио неизбрисив траг и уткан је у историју РТБ/РТС као један од њених најплодоноснијих и најеминентнијих стваралаца.

У НП у Нишу Ђ. режира и по преласку у РТВ Београд (Р. Макдугал, Двоструко лице, 1962; М. Крлежа, Господа Глембајеви, З. Ђорђевић, Вечити студенти, М. Капор, Крај викенда, 1982; Б. Станковић, Коштана, 1984), а током целе редитељске каријере континуирано је присутан и на скоро свим београдским позоришним сценама: Атеље 212 (Х. Пинтер, Љубавник и Ревија, 1966; А. Вескер, Четири годишња доба, 1969; М. Митић, Експрес за Минхен, 1994), Југословенско драмско позориште (В. Вучо, Балада о аждаји и јунаку, 1964; М. Капор, Крај викенда, 1982), Позориште „Бошко Буха" (М. Станисављевић, Царска се пориче, 1975), Београдско драмско позориште (С. Павић, Полтрон, 1986), Мало позориште „Душко Радовић" (С. Павић, Мој кум и ја, 1993), НП (М. Митић, Успомене лаке жене, 1994), Позориште на теразијама (А. Кабиљо, Јалта, Јалта, 1985; В. Борисављевић, Престаће ветар, 1990; Б. Џери, С. Џозеф, Виолиниста на крову, 1993. и др.). Редитељски је значајно утицао и на позоришни живот у Крагујевцу (три представе у Књажевско-српском театру), Краљеву (три представе у Краљевачком позоришту), Крушевцу (две представе у Крушевачком позоришту), Лесковцу (пет представа у НП) и Зајечару (три представе у НП Тимочке Крајине). Посебно је значајан његов допринос успесима Шабачког позоришта на чијој је сцени поставио 13 драмских дела различитога жанра, од комедија Р. Кунија (Живот је леп, 1991; Луда ноћ у хотелу Југославија, 1992) до драмских остварења А. Милера (Смрт трговачког путника, 1992), Б. Михајловића (Бановић Срахиња, 1993), Т. Вилијамса (Мачка на усијаном лименом крову, 1994) и М. Крлеже (У логору, 1997. и др.). Добитник је награде ТВ Београд за животно дело (1978) и Октобарске награде града Београда (1984).

ЛИТЕРАТУРА: И. Рацков, „Бановић Страхиња од Борислава Михајловића у режији Александра Ђорђевића", Руковет, 1964, 15, 1; Ђ. Ђорђевић, „Прегледно и прецизно", Борба, 26. III 1967; П. Волк, Позоришни живот у Србији: 1944--1986, Бг 1990; Д. Бошковић (прир.), Александар Ђорђевић: Увек испочетка, Бг 2020.

С. Стојановић; РСЕ