ЂОКОВИЋ РАДИЋ, Дивна

ЂОКОВИЋ РАДИЋ, Дивна, глумица, оперска певачица (Ливно, Босна, 6. VI 1915 -- Београд, 14. I 2005). После матуре уписала је Глумачку школу Народног позоришта у Београду (1934--1935). При крају школовања имала је и први професионални наступ као Хедвига у Дивљој патки Х. Ибзена (1935). Истовремено је учила певање у Музичкој школи „Станковић". Kао државни стипендиста студирала певање на Академији за музику и позориште у Бечу (1935--1938). Дипломирала 1938. У сталном ангажману у Опери НП у Београду била је 1938--1949. Ту је била Сибел (Ш. Гуно, Фауст), Лучијета (Е. Волф Ферари, Четири грубијана), Керубино (В. А. Моцарт, Фигарова женидба), Папагена, Други дечак (В. А. Моцарт, Чаробна фрула), Пастир, Сара (Д`Албер, Мртве очи), Амор (К. Глук, Орфеј), Пастирица (П. И. Чајковски, Пикова дама), Ксенија (М. П. Мусоргски, Борис Годунов), Адела (Ј. Штраус, Слепи миш) и др. Прву драмску улогу у НП остварила је као Зинка у Директору Чампи Ј. Крањца у режији Б. Ступице (1939), а потом следи више од 40 улога у делима В. Шекспира: Емилија (Отело), Порција (Млетачки трговац), Оливија (Богојављенска ноћ), Аријел (Бура); Молијера: Анријета (Учене жене), Анжелика (Уображени болесник); Л. Н. Толстоја: Грофица (Ана Карењина), Маша, Госпођа Карењина (Живи леш); Ј. П. Стерије: Јелица (Лажа и паралажа), Анчица (Покондирена тиква); Б. Нушића: Соја, Учитељица енглеског (Госпођа министарка), Госпа Цана (Власт); С. Сремца: Зона, Васка (Зона Замфирова); Ј. Веселиновића: Љубица (Ђидо); К. Трифковића: Савета (Избирачица) и др. Коштану у истоименој драми Б. Станковића игра први пут 1939. и она постаје њена животна улога коју ће са великим успехом играти 27 година. Њена посебна љубав било је рецитовање, те поетску реч и поетски израз негује кроз цео живот. По одласку у пензију, са глумицом М. Бобић и пијанисткињом О. Попов изводи 22 стилски обрађена поетско-музичка рецитала на преко хиљаду концерата у земљи и иностранству (САД, Канада, Велика Британија, Аустрија, Бугарска, Румунија). У истом саставу изводила је и Непресахле изворе, избор народне лирике и прозе говорен уз музику академика Станојла Рајичића. Била је асистент за дикцију и рецитацију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Раше Плаовића, а на Академији уметности у Београду, коју је основао њен син Душан Ђоковић, професор Дикције 1995. и 1996. Објавила је књигу Основи рецитовања за аматере (Бг 1951) и написала више чланака у сарајевском Ослобођењу на тему рецитовања. Добитник је „Златног беочуга", награде за животно дело КПЗ Београда (2003).

ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, Политика, 23. I 1935; М. Дединац, „Коштана на београдској сцени", Књижевност, март 1948; О. Милићевић, „Златне кочије Л. Леонова", Позоришни живот, новембар 1957, 5; С. Селенић, „Бивша осећања и садашње љубави", Борба, 29. IV 1968; И. Бешевић, „Незаборавна Коштана", Политика, 31. III 1985; „Преминула Дивна Ђоковић", Политика, 15. I 2005; П. Волк, Преображење, Драма НП у Београду од 1868. до 2007. године, Бг 2009; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба, IV, Бг 2017.

В. Крчмар