ЂИНЂИЋ, Зоран

ЂИНЂИЋ, Зоран, филозоф, политичар (Босански Шамац, 1. VIII 1952 -- Београд, 12. III 2003). Студије филозофије уписао је 1971. на Филозофском факултету у Београду где је убрзо преузео руковођење студентском организацијом. Као радикални левичар анархистичких уверења, с групом истомишљеника с универзитета у Београду, Загребу и Љубљани учествовао је у стварању аутономне југословенске студентске организације, због чега је био ухапшен у Љубљани. Под оптужбом за „удруживање с циљем рушења уставног поретка", у новембру 1974. са још пет студената осуђен је на годину дана затвора. Услед протеста међународне јавности, ослобођен је служења затворске казне и у децембру 1974. завршио студије филозофије. Не могавши да пронађе запослење, почетком 1977. отишао је у СР Немачку, у Франкфурт, где је наставио филозофске студије код Јиргена Хабермаса. Након две године, на Универзитету у Констанцу под менторством Албрехта Велмера одбранио је докторат посвећен Марксовој теорији друштва. Вратио се у Југославију да одслужи војни рок у Мостару 1979−1980. Захваљујући Хумболтовој стипендији, наставио је филозофска истраживања у СР Немачкој и преводио филозофску литературу са немачког језика. Током 80-их година постепено је напустио ранија левичарска схватања и прихватао либерално-демократске идеје. Поменута еволуција у Ђ. политичкој мисли дошла је до изражаја и у његовом разумевању структуралне кризе у којој се налазила Југославија након Титове смрти: у низу огледа објављених на страницама Књижевних новина током 1986. и 1987, а затим обједињених унутар књиге Југославија као недовршена држава (Н. Сад 1988), Ђ. је „рефеудализацију" -- одсуство пуног суверенитета југословенске федерације која је своју власт уставом из 1974. пренела на федералне јединице -- као и непостојање либерално-грађанског политичког поретка сматрао кључним дефицитом југословенске државе. У јуну 1986. запослио се у Центру за филозофију и друштвену теорију ФФ у Београду, а у мају 1989. био изабран за ванредног професора за предмет Савремена филозофија на ФФ у Новом Саду. Ипак, није засновао радни однос на Факултету, будући да се, у условима обнављања парламентаризма, укључио у политички живот.

Заједно са 12 истакнутих интелектуалаца крајем 1989. био је иницијатор оснивања Демократске странке, кад је најпре изабран за потпредседника, а потом (почетком 1990) и за председника њеног Извршног одбора. На првим вишестраначким изборима за Народну скупштину Републике Србије, децембра 1990, ДС је освојила 7,45% гласова бирача, а Ђ. је постао један од седморице њених посланика и шеф посланичког клуба. Током изборне кампање за парламентарне изборе у децембру 1993, започео је модернизацију ДС. На ванредној скупштини ДС, јануара 1994, преузео је страначко вођство и постао председник, будући да је дотадашњи председник Драгољуб Мићуновић био принуђен да поднесе оставку. Залагао се за демократизацију политичког уређења, либералне економске реформе и стварање функционалне федерације Србије и Црне Горе, којој би, у одређеној форми, приступила и Република Српска. Истовремено, успоставио је блиске односе са српским политичким руководством у Републици Српској, као и с низом државника западних земаља. По окончању рата у БиХ, тежиште политичког деловања усмерио је ка унутрашњој политици. Настојећи да уједини српску опозицију, почетком марта 1996. створио је политички савез са Српским покретом обнове и Грађанским савезом Србије, који је под називом Коалиција „Заједно" на изборима за Савезну скупштину СР Југославије 3. XI 1996. освојио 22,24% гласова и 22 мандата, као и власт у већим градовима Србије. Због фалсификовања резултата локалних избора, Ђ. је са Вуком Драшковићем и Весном Пешић организовао и предводио велике протесте у Београду у трајању од 88 дана током зиме 1996/97. Након признавања резултата локалних избора, 21. II 1997. изабран је за градоначелника Београда, али је због разлаза са Српским покретом обнове смењен са те функције већ 30. септембра исте године. У време заоштравања кризе на Косову и Метохији, предлагао је обезбеђивање широких колективних права албанској националној мањини као решење косовског проблема. Током НАТО агресије на СР Југославију у медијима је оптужен за непатриотско држање и сарадњу са НАТО пактом. Сматрајући се лично угроженим, маја 1999. отишао је у Црну Гору, где је био под заштитом Мила Ђукановића.

По престанку бомбардовања, вратио се у Београд, наставио опозицино деловање, организовао многобројне демонстрације против власти током лета и јесени, те заједно с осталим првацима српске опозиције успоставио блиске контакате са званичницима западних земаља. Почетком јануара 2000. приступио је стварању Демократске опозиције Србије (ДОС), савеза опозиционих странака. Због неспремности Слободана Милошевића да призна победу Војислава Коштунице на изборима за председника СР Југославије 24. IX 2000, Ђ. је 5. октобра предводио и организовао велике демонстрације у Београду, које су довеле до смене власти и стварања прелазне владе. Након превремених избора за Народну скупштину Републике Србије 23. XII 2000, на којима је листа ДОС-а победила са двотрећинском већином, Ђ. је 25. I 2001. изабран за председника владе. Започевши темељну реформу државне управе и економских односа, сређивање односа Србије и Црне Горе, те решавање косовског проблема, суочавао се са снажним унутарњим отпорима реформској политици и латентним империјалним интересима западних држава. Након два неуспела атентата, убијен је 12. III 2003. Иако је убиство Ђ. онемогућило остварење његових државничких планова (првенствено решавaње косовског проблема заједно са успостављањем што чвршћих веза са Републиком Српском), он је својим политичким деловањем, и поред многих контроверзи које је изазивао као јавна личност и као политичар, дао значајан допринос демократизацији политичких односа у српском друштву и његовој укупној модернизацији.

ДЕЛА: Субјективност и насиље. Настанак система у филозофији немачког идеализма, Бг 1982; Јесен дијалектике: Карл Маркс и утемељење критичке теорије друштва, Бг 1987; Србија ни на Истоку ни на Западу, Н. Сад 1996; Зоран Ђинђић о Косову, Бг 2003; Србија у Европи. Ауторски текстови и интервјуи, Бг 2003; Једна српска визија, Бг 2004; Сан о Србији, Бг 2004; Пут Србије у Европу, Бг 2005; Србија -- нови почетак, Бг 2007; Политика и друштво. Расправе, чланци и есеји, Бг 2013; Филозофски списи. Огледи и расправе 1976−1996, Бг 2013.

ИЗВОРИ: Д. Михајловић, Повленске магле и видици, I−II, Бг 2005; Сведочење пред Специјалним судом Владимира Поповића на суђењу за убиство Зорана Ђинђића, Бг 2006; В. Монтгомери, Кад овације утихну. Борба с демократском транзицијом: сећања последњег америчког амбасадора у Југославији, Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: D. Anastasijevic, A. Borden (ур.), Out of Time: Draskovic, Djindjic and Serbian Opposition against Milosevic, London 2000; С. Инић, Портрети, Бг 2001; М. Ст. Протић, Изневерена револуција, I−II, Бг 2005, 2006; М. Исаков, ПараДОС, Н. Сад 2005; М. Васић, Атентат на Зорана Ђинђића, Бг 2005; Л. Перовић (прир.), Зоран Ђинђић: етика одговорности, зборник радова, Бг 2006; М. Ђурковић, Крај и почетак. Политика и култура у Србији 1999−2005, Н. Сад 2006; Д. Величковић, К. Зодеман, Ђинђић, Бг 2007; С. Поповић, Незавршени процес: шта је остало недоречено током суђења атентаторима на премијера Зорана Ђинђића, Бг 2007; Б. Димитријевић, Зоран Ђинђић. Биографија, Бг 2007; А. Петровић, Д. Чарнић, Процес КП 5/03: убиство Зорана Ђинђића, I−III, Бг 2008; В. Ћургус Казимир, Хајка. Анализа медијских напада на Владу Зорана Ђинђића, Бг 2009; Д. Величковић, Ђинђић. Лице младости, Бг 2013; М. Беланчић, Беле странице историје. Поводом филозофских списа Зорана Ђинђића, Бг 2013.

М. Антоловић