ЂИЛАС, Милован
ЂИЛАС, Милован, књижевник, друштвени теоретичар, политичар (Подбишће код Мојковца, 12. VI 1911 -- Београд, 20. IV 1995). Рођен у сеоској породици пограничног жандармеријског официра, гимназију је похађао у Колашину и Беранама, где је врло рано испољио жељу и таленат за писање, објављујући прве приповетке. На студије у Београд долази 1929. и уписује књижевност. Активно се бавио писањем (поезије и прозе) и критиком, а радове објављивао у разним листовима. На првим годинама студија упознао се са левичарским идејама и повезао са комунистима. Убрзо постаје и члан КПЈ (1932), а већ на пролеће 1933. доспева у затвор. Исте године, на Суду за заштиту државе, осуђен је на казну од три године строгог затвора, коју издржава у Сремској Митровици (1933−1936). На робији интензивно чита марксистичку литературу, пише и идеолошки сазрева у „професионалног револуционара". По изласку из затвора, постаје један од организатора и водећих људи Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Упознаје Александра Ранковића, са којим ради на реорганизацији ПК, а 1937. и Јосипа Броза, новог генералног секретара КПЈ. Ускоро постаје један од четворице кључних људи КПЈ, или „велике четворке", заједно са Титом, Едвардом Кардељем и А. Ранковићем, који чине језгро новог партијског руководства. Постаје члан Политбироа ЦК КПЈ 1938, обавља дужности инструктора ЦК на терену, a паралелно пише и објављује приче, критике, есеје, полемике. Крајем 30-их постаје један од најутицајнијих комунистичких идеолошких критичара у сфери књижевности и литературе (у тзв. „сукобу на левици"). Учествује на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу 1940, на којој је потврђено ново партијско руководство. Током мартовских демонстрација 1941, због потписивања Тројног пакта, био је један од предводника комуниста (који тада излазе из илегале), као највиши партијски функционер у том тренутку у Београду. После напада на Југославију и избијања рата, као делегат ЦК КПЈ и Главног штаба НОП одреда, у лето 1941. одлази у Црну Гору са задатком да тамо организује устанак. У јесен бива опозван са дужности и враћен у Ужице, где се тада налазио Врховни штаб. После офанзиве на слободну територију и Ужице, заједно са Врховним штабом повлачи се према Босни. Током целог рата Ђ. је био члан највишег војног руководства и Врховног штаба. Марта 1942. поново по задатку долази у Црну Гору, радећи на организацији устанка, војних јединица и борбе. У лето 1942. прелази у Босну и налази се при Врховном штабу. На ослобођеној територији био је уредник партијског листа Борба и истовремено писао пропагандне и политичке чланке. После офанзиве на партизанску слободну територију у Бихаћу, повлачи се са Врховним штабом. У марту 1943, са Владимиром Велебитом и Кочом Поповићем, учесник је тзв. „мартовских преговора" са Немцима, а у лето исте године преживљава тешке ратне операције на Сутјесци. Новембра 1943. учесник је Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу. У пролеће 1944. као члан делегације Војне мисије НОВЈ (у чину генерала) путује у Москву и два пута се састаје са Стаљином. Непосредно по ослобођењу Београда, протестовао је због понашања совјетских војника према цивилима, што ће касније, током сукоба КПЈ са Информбироом, бити коришћено као политичка оптужба против југословенског руководства.
После II светског рата, Ђ. је био у најужем партијском и државном руководству, водећи идеолог, шеф Агитпропа и министар за Црну Гору у владама ДФЈ и ФНРЈ. У том периоду учествује у раду Уставотворне комисије, аутор је чланка „О црногорском националном питању" (Борба, 1. V 1945), председник Комисије АВНОЈ-а за разграничење између Србије и Хрватске (јун 1945) и жестоки противник грађанских политичких снага у Скупштини и штампи, посебно Милана Грола и Драгољуба Јовановића. Сматран је творцем црногорске нације. Био је активан на пољу идеолошких арбитрирања у науци и култури (текст „О националној историји као васпитном предмету", ИГ, 1949, 1), пише разне прилоге, а 1952. објављује књигу Легенда о Његошу, у којој критикује Исидору Секулић и њено разумевање Његоша (Његошу књига дубоке оданости, Бг 1951). На спољнополитичком плану учесник је многобројних догађаја, као што су оснивачки скуп Информбироа у Пољској 1947, два сусрета и преговори са Стаљином (јануар--фебруар 1948), аутор је одговора ЦК КПЈ на оптужбе Информбироа, учесник V конгреса КПЈ, одржаног 1948, на којем је поднео реферат о пропаганди, учесник је заседања ГС ОУН у Њујорку 1949. и Паризу 1951, поверљивих преговора о наоружању у Лондону и Паризу 1951. и Скупштине азијских социјалиста у Рангуну 1953. Био је домаћин многим делегацијама и појединцима, а почетком 50-их година имао је значајну улогу у успостављању сарадње са представницима западноевропских социјалиста, са којима ће и лично успоставити пријатељске односе (британски лабуриста Анојрин Беван и др.). У годинама после 1948, Ђ. отпочиње оштру критику према совјетској спољној политици, а постепено и према систему. Истовремено, укључен је и у афирмацију самобитности југословенског револуционарног искуства (почетак система самоуправљања). Током 1950. формулише најважније поставке својих „јеретичких" погледа на совјетску политику и систем (које се посредно односе и на југословенски) и објављује их у виду чланака, сакупљених у брошури Савремене теме (Бг 1950). Основа Ђ. нових схватања су слободна размена мишљења и испољавања ставова, као и критика бирократије у савременом социјализму, што посредно води и у подривање основних полуга власти у југословенском систему. Новембра 1952. активно је учествовао на VI конгресу КПЈ/СКЈ, на којем је усвојен велик део његових ставова. После Стаљинове смрти (март 1953), долази до промене политичке климе и ревидирања ставова VI конгреса. Ђ. не прихвата нову политику и у јесен исте године објављује серију критичких чланака у Борби и Новој мисли, која се завршава сатиричним текстом „Анатомија једног морала" (Нова мисао, 1954, 2, 1). Децембра 1953. изабран је за председника Савезне народне скупштине ФНРЈ. На III ванредном пленуму ЦК КПЈ, 16--17. I 1954, Ђ. је смењен са свих партијских и државних функција. Априла 1954. својевољно напушта партију и од тада je у наредних 35 година био уклоњен из сваког вида јавног живота у земљи.
Почетком 1955. осуђен је условно на три године затвора због интервјуа Њујорк тајмсу (децембар 1954) у којем је изнео критичке ставове о југословенском друштву, а крајем 1956. ухапшен je и осуђен на три године затвора због јавно изнетих ставова о Мађарској револуцији. У међувремену je написао књигу Нова класа (Бг 1990; The New Class, New York 1957) о критици совјетског социјалистичког система, која је илегално изнета из земље и 1957. објављена у САД. Књига ће достићи велике тираже и популарност, а Ђ. ће због ње бити осуђен на седам година затвора (1957). Казну је служио у Сремској Митровици. За то време написао је неколико дела (романи Изгубљене битке, Црна Гора, Светови и мостови). Почетком 1961. пуштен је условно на слободу. Наредне године, поново је ухапшен, због књиге Разговори са Стаљином (Бг 1990), која се у међувремену појавила у иностранству. Осуђен је на пет година (са претходним казнама на укупно тринаест), а из затвора ће изаћи крајем 1966. Преводи Изгубљени рај Џона Милтона и пише опсежну студију о Његошу (Његош. Пјесник, владар, владика). Наредних година путује ван земље и држи предавања у Великој Британији и САД, на познатим универзитетима и у научним центрима, сусреће се са познатим људима и познаницима у иностранству. Године 1969. у САД је награђен Великом повељом слободе. Почетком 1970. одузет му је пасош, који ће му бити враћен тек 1987. До тада није могао да путује ван земље. У међувремену, Ђ. је у иностранству сукцесивно објављивао књиге мемоарског карактера: Бесудна земља (Бг 2005; Land without Justice, New York 1958), Мемоари једног револуционара (Memoire of a Revolutionary, New York 1973), Ратно доба (Wartime, New York 1977), Власт (Лондон 1983). У Југославији, међутим, све до 1988. не може да објави ништа. Крајем 80-их година, у време слободније политичке климе, дозвољено му је да књиге објављује у земљи, поново је путовао и држао нову серију предавања у иностранству. Готово све значајније његове књиге објављене су тада у Југославији. Последњу књигу за живота објавио је под насловом Пад нове класе. Повест о саморазарању комунизма (Бг 1994). Последње године живота провео је повучено, повремено коментаришући политичка збивања. У домаћој и страној науци и публицистици сматра се једним од највећих комунистичких дисидената.
А.лександар В. Милетић
Иако је доминантно био политичар, револуционар, публициста, идеолог комунистичког покрета, његов критичар и политички дисидент, Ђ. се остварио и као значајан књижевник, приповједач, романсијер и преводилац. Његов књижевни опус је везан за простор Црне Горе, за историјске и политичке теме, судбину човјека у борби са злом сиромаштва, страдања, али и за борбу за достојанство бића, његову слободу и хуманистичку визију постојања. Књижевни рад започео је у студентским данима као припадник социјалне књижевности. Рат и послијератна политичка активност зауставили су његов књижевни рад, који је настављен критиком студије Исидоре Секулић Његошу, Књига дубоке оданости. Његова Легенда о Његошу (Бг 1952) представила га је као критичара догматских схватања, који је осудио Исидорин и сваки други субјективизам и идеализам у критици и дефинисао га идеолошким погледом на литературу. У новој књизи о Његошу (Његош. Пјесник, владар, владика, Бг--Љуб. 1988) знатно је ублажио ригидне ставове о критици, а о Његошу је говорио као о великој књижевној фигури наше културне и духовне традиције. Однос критике према приповијеткама и романима Ђ. је афирмативан, с нагласком на проживљености тема и мотива у његовој прози, на реалистичком приступу исприповиједаним стањима и ситуацијама књижевних јунака, најчешће сагледаним у историјским оквирима, метафорички и симболички отвореним према искуству прошлости, рата, митском архетипу зла и добра на земљи вјечитих сукоба и супротности. Сви његови романи, везани за његов црногорски завичај, жанровски су контаминирани особинама епопеје, мемоара, хронике, романа идеја, с документарним и фикционалним токовима приповиједања. Ђ. је био и преводилац, преводио је Горког и Милтона (Изгубљени рај, пог. В. Калезић, Бг 1989).
Л.идија Томић
ДЕЛА: политичка публицистика: Чланци, 1941--1946, Бг 1947; Тамница и идеја, Бг 1989; Дружење с Титом, Бг 1990; Несавршено друштво, Бг 1990; Револуционарни рат, Бг 1990; Власт и побуна, Бг 1991; и Н. Гаће, Бошњак Адил Зулфикарпашић, Цирих 1994; Писма из затвора, прир. А. Ђилас, Бг 2016; романи: Црна Гора, Бг 1989; Изгубљене битке, Бг 1994; Светови и мостови. Повест у три књиге, Н. Сад 1997; Бесудна земља, Бг 2005; приповетке: Губавац и друге приче, Бг 1989; Љубав и друге приче, Нк 1990; Лов на људе, Сар. 1990; Слуга божји и друге приповетке, Бг 1994; Ране приповетке 1930--1940, прир. Б. Поповић, Бг 2000; Најлепше приповетке Милована Ђиласа, предг. М. Бећковић, Бг 2003.
ЛИТЕРАТУРА: G. Bartch, Milovan Djilas oder Die Selbstbehauptung des Menschen. Versuch einer Biographie, München 1971; S. Clissold, Djilas. The Progress of a Revolutionary, London 1983; В. Калезић, Ђилас -- контроверзе писца и идеолога, Бг 1986; М. Ђорговић, Ђилас верник и јеретик, Бг 1989; Г. Лазовић (прир.), Ђилас о себи, други о Ђиласу, Бг 1989; М. Сребро, „М. Ђилас: Црна Гора", Нин, 1989, 2035; В. Дедијер, Велики бунтовник Милован Ђилас, Бг 1991; П. Палавестра, „О Ђиласу као писцу", у: Књижевност -- критика идеологије, Бг 1991; Ј. Чађеновић, „Милован Ђилас: Изгубљене битке", Стварање, 1995, 50, 1--2; Б. Поповић, „Два Ђиласова романа", Књижевност, 1995, 49, 100; Б. Поповић (ур.), Милован Ђилас, зборник, Бг 1996; И. Павићевић, Ђиласова умјетничка проза, Пг 2005; Р. Војводић, „Ђилас у Његошевој пратњи", ЛМС, 2006, 480, 6; Б. Поповић, „Ђиласова приповедања", ЛМС, 2006, 477, 3; Д. Аранитовић, Милован Ђилас. Библиографија са хронологијом живота и рада, Бг 2008; Ж. Ђурковић, Ђилас и Његош, Пг 2008; Д. Лековић, Милован Ђилас и социјализам, Пг 2010; М. Вуксановић (прир.), Милован Ђилас, Н. Сад 2013; П. Бребановић, „'Легенда о Његошу' и легенда о Ђиласу", Реч, 2014, 84, 30; В. Павлићевић, „Есеји о Миловану Ђиласу", Пг 2014; Л. Томић, „Милован Ђилас и Петар Петровић Његош или О чему је ријеч у Ђиласовим књигама о Његошу", Његошев зборник Матице српске, 3, Н. Сад 2018.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)