ЂЕВЂЕЛИЈА

ЂЕВЂЕЛИЈА, град и општинско средиште у Северној Македонији, који се налази у Ђевђелијској котлини, недалеко од ушћа Коњске реке у Вардар, а у непосредној близини државне границе између Северне Македоније и Грчке. Први пут се помиње у другој половини XVII в. као сеоско насеље у оквирима Османског царства. Развоју насеља највише је допринела изградња железничке пруге Скопље--Солун (1872--1873), па је Ђ. 1886. проглашена за градско насеље и средиште Ђевђелијске казе са укупно 68 насеља. На почетку XX в. имала је више од 4.000 становника. Током Првог балканског рата српска војска је у Ђ. ушла 6. XI 1912, а наредних дана су се у том крају нашле и грчке и бугарске јединице. Ђевђелијски крај је био један од спорних, пошто су право на њега полагале све три државе. У ноћи када је бугарска војска напала српску 29/30. VI 1913, чиме је отпочео Други балкански рат, и српске и грчке трупе су одбачене од Ђ., а у град су ушле бугарске снаге. Српска војска је у град поново ушла 2. VII 1913, а грчка војска сутрадан. Ђ. је у оквирима Краљевине Србије званично била од 30. XII 1913, када је коначно утврђена државна граница између Србије и Грчке. У I светском рату због пруге је имала изузетан стратешки значај за Србију. Након војничког слома Србије, у Ђ. су ушле бугарске снаге 12. XI 1915. У време када су отпочеле операције на Солунском фронту, становништво Ђ. и више околних села било је евакуисано. Под бугарском окупацијом била је све до 22. IX 1918, када су је ослободиле савезничке снаге, те је постала део југословенске краљевине. Од априла 1941. била је под бугарском окупацијом. Оружани отпор против окупатора организовала је КПЈ, па је 10. V 1943. на планини Кожуф формиран Ђевђелијски НОП одред „Сава Михајлов" под командом Васе Карајанова. Септембра 1943. у Ђ. је формирана и група присталица ЈВуО. Због стратешке важности пруге значајне борбе су вођене 1943. и 1944. У бугарским рукама је остала све до капитулације Бугарске 9. IX 1944, а коначно је ослобођена 5. XI 1944, од када се налазила у оквирима најпре Народне, а затим Социјалистичке Републике Македоније. Након II светског рата отворене су нове образовне, културне и здравствене установе (Гимназија „Јосиф Јосифовски", средња економска школа, полуаматерско позориште, Општински музеј „Митко Зафировски", радио-станица, Медицински центар), као и привредни комбинати (пољопривредно-индустријски комбинат „Винојуг", трговинско предузеће „Солун", транспортно предузеће „Трансбалкан", текстилна конфекција „Елегант", фабрика за производњу кондензатора „Керамика"). Ђ. је у социјалистичкој Југославији била до 8. IX 1991, када је Македонија прогласила независност. По попису из 2002. на простору читаве општине живело је 22.988 становника, међу којима апсолутну већину чине Македонци (22.258). Већим мањинским групама припадају Срби (367) и Власи (214).

ИЗВОР: Попис на населението, домаќинствата и становите во Република Македонија 2002. Дефинитивни податоци, XIII, Ск 2005.

ЛИТЕРАТУРА: А. Спасојевић, „Рад српских војних власти 1914. и 1915. године на одбрани железничке пруге Скопље--Ђевђелија од диверзије комита", ИГ, 1964, 4; В. Картов, Гевгелија до Балканските војни, Ск 1966; Гевгелија и гевгелискиот крај од Балканските војни до ослободувањето (1912/13--1944), Ск 1969; Гевгелија и Гевгелиско во НОВ од 1941 до априла 1943, Гевгелија 1979; Гевгелија и Гевгелиско во НОВ (април 1943--мај 1945 год.), Гевгелија 1982; В. Картов, В. Аврамов, К. Јанишлиев, Гевгелија 1886--1986, Гевгелија 1986.

М. Гулић