ЂЕРВ

ЂЕРВ, дванаесто слово старословенске глагољице: ⰼ. У раној фази старословенског означавало је палатално грчко g' у речима страног порекла и вероватно d', резултат прасловенског јотовања (<*dj). Могуће је да се њиме обележава резултат конвергентног развоја грчог g' и словенског d'. У старословенској ћирилици нема одговарајућег знака. Историја српске ћирилице почиње с појавом слова ђ. (рано G, потом î), као њеног особеног знака, насталог у процесу транслитерације текстова писаних глагољицом. Њиме се у босанско-хумској правописној школи обележава африката ђ. Најстарији споменици у којима се јавља су из XII в.: Хумачка плоча, Мирослављево јеванђеље, Повеља Кулина бана, Хиландарска повеља Стефана Немање и др. Чешће je на западу штокавске територије, где се дуже чува традиција босанско-хумског правописа. Ђ. из српских рукописа предвуковског периода послужило је као основа за формирање слова ђ у Вуковој реформи српске ћирилице.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; [R.]{.smallcaps} Večerka[,]{.smallcaps} Staroslověnština v kontextu slovanských jazyků, Olomouc--Praha 2006; В. Савић, „Рани старословенски језик и српска редакцијска писменост. Нарочито с освртом на ć и đ", у: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011.

Ј. Грковић-Мејџор