ЂЕРАМ

ЂЕРАМ, дрвена конструкција која се поставља поред бунара и функционише по принципу полуге (клацкалице). Користи се за лaкше вађење већих количина воде за кратко време. Ђ. се поставља крај бунара у којима вода није дубоко испод површине тла јер конструкција не дозвољава захватање дубљих вода. Основу конструкције ђ. чини соја тј. висок дрвени стуб који је побијен у земљу крај бунара и на врху се рачвасто дели у ракље. У ракље се поставља гвоздено или дрвено вратило о које се по средини ослања хоризонтална греда -- ђ. На једном крају ђ. је камени (ређе дрвени) тег, на други крај се качи шиба -- вертикална тања дрвена греда која се спушта у бунар и о коју се качи ведро за воду. Величина ведра зависи од намене бунара. Ако се користи у домаћинству, ведро је мање, а уколико се бунар користи за напајање стоке, онда је ведро веће. Вода се помоћу ђ. вади тако што се шиба рукама спушта у бунар да би се ведро напунило, а потом се повлачи навише где тег на другом крају ђ. олакшава подизање пуног ведра. У традиционалној вештини градње ђ. знало се да дрво мора да буде издржљиво. Најчешће је коришћено багремово, храстово или дудово дрво, нарочито за соју. Знало се и да ће она дуже трајати ако се нагори део који се побија у земљу јер онда спорије трули. Око бунара на ђ. често се гради ограда -- сек, а ако се користи за напајање стоке, поред бунара се поставља и валов. У народној култури ђ. је чест визуелни симбол Војводине и војвођанских салаша. Ипак, бунара на ђ. било је, осим у Војводини, и у Мачви и североисточном делу централне Србије.

ЛИТЕРАТУРА: И. Чакан, „Како су копани сеоски бунари у Војводини", Из историје пољопривреде, 1985, 7; Д. Вишекруна, „Бунари у Петроварадину, у Старом и Новом Мајуру", РМВ, 2006, 47--48; И. Чакан, Традиционално овчарство у Војводини, Н. Сад 2011.

М. Матић