ЂАРМАТИ, Шимон

ЂАРМАТИ, Шимон (Gyarmati Simon), хемичар, универзитетски професор (Зрењанин, 8. IV 1952). Студије хемије завршио је 1975. на Природно-математичком факултету у Београду. За асистента на Факултету одбране и заштите (касније Факултет цивилне одбране) у Београду изабран је 1977. Магистарски рад из области проучавања органских супстанци неких корала Јадранског мора одбранио је на ПМФ у Београду (1978). Докторску дисертацију „Утицај хемијске контаминације животне средине на припрему друштва за вођење ОНОР-а" одбранио је 1986. на Факултету цивилне одбране. За ванредног професора на предмету Цивилна заштита и заштита животне средине изабран је 1993, а реизабран 1998. Био је шеф Катедре за цивилну заштиту и заштиту животне средине (1994−1998). Године 1999. прелази на Технички факултет „Михајло Пупин" у Зрењанину, где предаје Хемију са хемијском технологијом (основне студије) и Заштиту животне средине (специјалистичке студије). Од 2004. био је ангажован и на Београдској политехници. Радио је две године хонорарно на Факултету за примењену екологију „Футура". Његово професионално интересовање везано је за хемијске аспекте заштите животне средине, нарочито за токсичне супстанце. Аутор или коаутор је осам универзитетских уџбеника (коаутор, Физичкохемијски основи заштите животне средине, Књига I − Стања и процеси у животној средини, Бг 1995; Књига II − Извори загађивања, последице и заштита, Бг 1996; коаутор, Животна средина и њена заштита, I--II, Бг 2007--2008; и В. Аливојводић, Чврст и опасан отпад, Бг, 2007; Загађење и заштита ваздуха, Бг 2007; Менаџмент отпада, Бг 2008; Екотоксикологија, Бг 2009) и коаутор једног средњошколског (Прерада и одлагање чврстог отпада, Бг 2009). Један је од ретких аутора код нас који се бавио и изучавањем злочиначких тровања. Из те области публиковао је као аутор или коаутор радове (нпр. и Д. Ђармати, „Синдром токсичног уља (ТОС)", Архив за хигијену рада и токсикологију, 1987, 38, 4, 353) и седам књига (нпр. и Д. Ђармати, Тајна последњег гутљаја -- отрови, тровачи и отровани, Бг -- Ниш 2004; Отровни Шекспир − Шекспирови отрови, Бг 2006). Написао је и више књига за децу и шири круг читалаца (нпр. Имате ли кефало?, Бг 1990; Екоколологија − илустрована екологија за децу, Бг 2003). На Техничком факултету увео је специјалистичке студије из области заштите животне средине и заштите на раду, a на Београдској политехници био руководилац студијског програма Заштита животне средине (2006−2018). Бави се и белетристиком (Љубав у Орловату, Зр 2021), публицистиком (Баба Анујка банатска вештица, Бг 2021), пише фељтоне (нпр. Тровање Ромеа и Јулије, Бг 2003), позоришне комаде (нпр. Зунзара) и сарађује на писању сценарија за филмове. Спољни је члан Јавног тела Мађарске академије наука од 2001. и члан Српског хемијског друштва.

ДЕЛА: коаутор, „7-Oxosterols from marine and plant sources", ГХД, 1978, 43, 6, 567; коаутор, „A chemical study of Adriatic sea corals II", ГХД, 1978, 43, 6, 573; коаутор, „Анализа стања управљања неупотребљивим лековима у Републици Србији", Ecologica, 2017, 85, 170.

П. А. Пфенд