ЂАКОН

ЂАКОН (грч. diavkono": служитељ), најнижи чин у јерархији хиротоније по божанском наређењу. Код римокатолика ђаконат постоји само као прелазни степен за свештеника, код православних постоји као стална служба и посебан јерархијски степен. Избор првих ђ. резултат је свакодневних потреба апостолског времена у Јерусалимској цркви, јер: „не доликује нама (апостолима) да оставивши реч Божију служимо око трпеза" (Дап 6,1--5). Иако се титула διακονια даје сваком облику служења у Цркви, новозаветни списи сведоче о томе да су ђ. имали посебну функцију као најнижи степен црквене јерархије (Флп 1,1). Главни задатак био је да помажу при агапама, али су после проверавања (1. Тим 3,10) у звање уведени полагањем руку (Дап 6,6), чиме су добили благодат Св. Духа за јерархијске послове. Убрзо постају помоћници епископа и презвитера, при богослужењу учествују у раздељивању Евхаристије и агапа, што је било природно с обзиром на то да су агапе биле продужетак Литургије, односно свакодневни принос био је у тесној вези са евхаристијским приносом. Прелазак од службе у трпезарији до службе при евхаристији омогућен је Христовом представом Царства Божјег као гозбе (Мт 22,1--14; Лк 14,16--24) и историјском чињеницом да је Стари савез Бога и људи склопљен тако што је Мојсије покропио народ крвљу жртвених животиња (Изл 24,8) после чега је приређена гозба. Нови Завет је склопљен Христовом крвљу на крсту и гозбом у литургијској евхаристији. Осим литургијске вршили су катихетску и административну службу, проповедали (Дап 6,10; 7,2; 8,5) и вршили друге тајне (Дап 8,38). Апостол Павле прописује да ђ. треба да буду честити, да имају тајну вере у чистој савести, да су без мане, да буду мужеви једне жене, да добро управљају децом и својим домовима, да нису дволични, да не пију много вина, да нису лакоми (1. Тим 3,8--10,12). По објашњењу Игњатија ђ. су подражаваоци небеских сила, херувима. С обзиром на то да је у Јерусалиму било седам ђ., дуго се сматрало да у једном граду не сме да их буде више. Шести васељенски сабор (692. године) у 16. канону одредио је да их буде онолико колико потребе захтевају. Први Васељенски сабор (325) одредио је да се ђ. не причешћује пре свештеника и да не седи међу њима него после њих и на позив свештеника. У служби су придодати директно епископу, а не свештенику, али их епископ делегира парохијским свештеницима.

Посвећење у чин ђ. врши се хиротонијом, тј. рукоположењем у олтару на Литургији. С обзиром на то да ђ. не служи самостално литургију, него само помаже свештеницима при служењу, посвећење се врши после освећења светих дарова, тј. после возгласа „И да буду милости великог Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа са свима вама". Зато рукоположење у чин ђ. може да се изврши не само на Литургијама Ј. Златоустог и В. Великог него и на Литургији пређеосвећених дарова после преноса дарова са жртвеника на свети престо, а пре јектеније „Допунимо молитву своју Господу". Ђ. који припада мирском свештенству ожењен је пре примања чина. Уколико монах добије ђаконски чин зове се јерођакон. Ђ. оба реда (мирског и монашког) могу добити одликовања: 1. право ношења црвеног појаса -- пет година после добијања ђаконског чина, а додељује се граматом епископа; 2. чин протођакона -- десет година после рукоположења. Јерођакон, тј. ђ. монашког реда, после 15. година може да добије и чин архиђакона, који је за ђ. мирског реда недоступан. Чин протођакона и архиђакона добија се хиротесијом, тј. рукопроизводством од стране епископа, богослужбеним чином који епископ врши изван олтара, на солеји испред иконостаса. Ословљавање ђ. и протођакона из мирског реда је са „Часни оче", а ђ. монашког реда, тј. јерођакона, протођакона и архиђакона, са „Преподобни оче".

ИЗВОР: Нови завет Господа нашег Исуса Христа, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Општа историја цркве, I, Н. Сад 1912; Л. Мирковић, Православна литургика, први општи део, Бг 1965.

Р. Милошевић