ЂАЧКЕ ДРУЖИНЕ
ЂАЧКЕ ДРУЖИНЕ, друштва која су, уз студентска, имала значајну улогу у културном и политичком животу Срба пре револуције 1848. Крајем 20-их година XIX в. у Грацу је постојало друштво српских и хрватских ђака и студената названо прво „Илирски клуб", потом „Српска влада", на чијем челу се налазио Мојсије Балтић. Друштво које је тежило јединству Словена, пре свега Срба и Хрвата, било је место на којем су идејно стасавали и напајали се националним духом Божидар Петрановић, доцнији председник Матице далматинске, Људевит Гај, вођа илирског покрета, потоњи словеначки бискуп Антон Мартин Сломшек и хрватски књижевник Димитрије Деметер. Од средине 30-их година српски ђаци у Сегедину имали су књижевно и родољубиво друштво „Младо једињење", чији најистакнутији чланови су били Ђорђе Малетић и Јован Суботић, а неколико година по престанку његовог рада основали су 1843. „Друштво учећи се Србаља", које се, с кратким прекидима, одржало до 1848. Активност ђачких и студентских друштава интензивирана је после 1843, кад су многи ђаци из Карловачке и Новосадске гимназије прешли у лутеранске гимназије у Пешту, Пожун, Печуј и Сегедин. У време врло живог националног покрета међу Мађарима и Словацима, суочени са снажним притисцима мађаризације, српски ђаци и студенти су налазили узоре у идејама двојице великих Словена, Људевита Штура и Јана Колара. Уверени да је спас у свесловенству, заносили су се националним идејама о обнови Душановог царства, сарадњом са Хрватима и омладином из Кнежевине Србије. На њиховом челу налазио се Светозар Милетић, који је још као студент у Пожуну играо водећу улогу и у ђачком друштву „Слобода", издавачу рукописног књижевног листа Србски соко. За његово име везано је и покретање омладинског књижевног алманаха Славјанка. „Друштво српског напретка", израсло из „Кола српске омладине" и „Дружине младежи српске", основано је 1848. у Сремским Карловцима заслугом Данила Медаковића, који је био и његов први председник. Сматрајући да су новине најподесније средство за постизање сваког већег народног циља, почели су да издају лист Напредак, који је био њихов орган. Залагали су се за свесловенску узајамност и сарадњу и зближавање јужнословенских и балканских народа. Током револуције распаљивали су борбени дух, оживљавали и јачали одушевљење за општенародни развитак, слободу, независност и уједињење свог народа у самосталну српску државу. У почетку су добро сарађивали с патријархом Рајачићем и Главним народним одбором. Када је српски покрет почео да се утапа у контрареволуционарну политику бечког Двора, „Друштво" је на страницама Напретка жигосало конзервативну, проаустријску и лојалистичку политику Правитељства, супротну интересима српског народа. После више привремених забрана излажења Напретка и привременог прекида рада, под притиском и претњама „Друштво" је полако нестајало са сцене, а угасило се јуна 1849.
Уједињена омладина српска (УОС) израсла је на оснивачкој скупштини 16 студентских и ђачких друштава са подручја Аустрије, Угарске и Србије, која је одржана на иницијативу бечког ђачког друштва „Зора" у Новом Саду августа 1866. Настала је у тренутку дубоке кризе у Аустрији узроковане аустро-пруским ратом, кад се Србима и другим народима Балкана наметало покретање Источног питања. Иако је имала дозволу да се бави само књижевним и просветним питањима, целокупна активност УОС показивала је јасан политички карактер. Сем рада на самоусавршавању, свеопштем буђењу народног живота, економском уздизању нације, деловала је и на јачање националне свести, утврђивање братске заједнице и развијање људских врлина. Као покрет који је у својим редовима окупљао Србе старије од 18 година, без обзира на постојеће државне границе и социјалну припадност, УОС се јавно бавила књижевним, просветним, културним и другим радом, а тајно је припремала устанак за ослобођење Срба од Турака, тежећи стварању демократске републике у федерацији слободних балканских држава. Супротстављајући се неактивној политици Србије, конзервативном и аутократском начину владања кнеза Михаила Обреновића, недуго по оснивању дошла је у отворен сукоб с њим и са српском владом. Раширивши своју делатност у Србији, Црној Гори, БиХ, Хрватској, Славонији и Далмацији, била је најактивнија на тлу Јужне Угарске, где је целокупно српско грађанство, са Милетићем на челу, ушло у њене редове и учествовало у многобројним политичким и другим акцијама, подржаваним у листу Застава. Аустроугарске власти су 1871. забраниле рад УОС због њеног одбијања да своје чланство ограничи на Србе из Угарске.
Неколико година после забране рада УОС, уз певачка друштва, у свим градовима Монархије у којима је било српских ђака и студената, осниване су ђачке и студентске дружине. Њих је било у Бечу, Грацу, Будимпешти, Загребу, Сремским Карловцима, Сомбору и Пакрацу. Добијајући различита карактеристична имена, као што су „Зора", „Соко", „Србадија", „Стражилово", „Слога", „Слобода", „Његош", „Караџић", „Натошевић", „Балкан", „Преодница" и др., свима је био циљ неговање и усавршавање матерњег језика и материјално помагање младих сиромашних Срба. Рад друштава састојао се у организовању предавања и расправа о појединим књижевним и научним питањима, у приређивању јавних забава, беседа и игранки, у држању српских и других литерарних и стручних листова, часописа и књига. Према правилима друштава, која су морала бити одобрена од надлежних министарстава у Бечу, Будимпешти и Загребу, свака политика била је искључена из њиховог рада. Издржавала су се од чланарина и добровољних прилога. Радом на ширењу просвете, развијању културе и народног језика, ђ. д., заједно са Матицом српском, Текелијанумом и осталим најзначајнијим српским установама допринеле су обликовању српске националне свести, изграђивању српског духовног јединства и јачању патриотских осећања. Управо захваљујући тој чињеници Срби су успевали да се током 30-их и 40-их година XIX в. одупру притисцима денационализације и мађаризације.
П.етар В. Крестић
Рад дружина се састојао у повременом окупљању, читању и критиковању сопствених радова из књижевности и различитих академских области, те објављивању прихваћених радова у годишњацима дружине или у текућој периодици. „Дружина младежи србске", основана у Београду 1847, издала је алманах Невен-слоге (Београд--Земун, 1849), с пјесничким и прозним прилозима и програмом српског ослобођења. Дружина „Младеж србска" (у Будиму) излази у јавност с алманахом Славјанка (Будим 1847). „Омладина лицејска" (па „Омладина Велике школе") у Београду издаје Лицејку (1862--1864). Међу најзначајнијим датумима у историји српских ђ. д. је дјеловање „Зоре" у Бечу (основана 1863). Све снажнијој тежњи да се програмски и организационо обједини рад омладинских друштава услиједио је позив „Зоре" на скупштину у Новом Саду: тродневно засједање је почело на Велику Госпојину 1866. и завршило оснивањем Уједињене омладине српске (УОС), као организације која обједињује све српске ђ. д. с циљем да раде на напретку српског народа „ширењем науке и умјетности". Истих година у Пешти је дјеловала „Преодница" (издаје алманах Преодница, 1863). На Великој школи је 1866. основана „Србадија", али је брзо забрањена због бављења политиком. Идуће године (1867) основано је „Побратимство", тијесно везано за дјеловање С. Марковића; оно ће касније издавати и часопис истог имена (1881--1882). Примјер великошколске омладине утиче и на београдске гимназијалце, те се у Првој мушкој гимназији оснива 1868. „Српска нада" (касније „Нада"), прва гимназијска ђ. д. у Србији. На састанцима се читају радови о народној поезији и народном животу, о природним наукама (преводи), приповијетке и преводи прозе. У ово доба у „Нади" је врло активан М. Глишић као преводилац и приповједач. Под оптужбом да се политизују, забрањени су 1872. и „Српска нада" и „Побратимство", а обновљени тек крајем 70-их.
Од средине XIX па све до почетка XX в. ђ. д. су биле велике школе књижевности, језика, књижевне критике, филозофије и различитих грана науке. Имале су знатну улогу у покретању и прихватању реформских идеја и обликовању нових књижевних и научних генерација (романтизам, реализам, модерна). Већина српских књижевника и научника прошла је кроз рад ових дружина. С дјеловањем УОС и ширењем мреже српских гимназија у Војводини и Србији шири се круг ђ. д.: у Крагујевачкој гимназији је 1868. основана ђ. д. „Подмладак", која је с прекидима радила до II свјетског рата; у Сремским Карловцима и Новом Саду гимназијалци оснивају 80-их година заједничко друштво „Слога", које има и свој рукописни лист; њихове млађе колеге у Сремским Карловцима оснивају друштво „Нада" (1882), које такође издаје истоимени рукописни лист; у пожаревачкој гимназији дружина „Развитак" (основана поткрај XIX в.), даће име и дуговјеком књижевном листу у томе граду. Оснивају се такође и у мјестима на периферији српског националног простора, гдје год има српских ђака и школа (Задар, Загреб, Дубровник), а током I свјетског рата у Француској. Издају често рукописне листове и сарађују у текућој периодици, а с улажењем у јавни живот некадашњи ђаци и студенти постају носиоци (уредници, издавачи, сарадници) средишњих књижевних и научних листова и часописа (Млада Србадија, Српска зора, Побратимство и др.). Одржале су се до средине ХХ в. Оживјеле су под утицајем КПЈ („кружок") послије II свјетског рата, посебно са ширењем мреже основних и средњих школа, али нису имале негдашњи утицај ни значај у условима све развијеније штампе за младе.
Д.ушан Иванић
ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Историја српскога академскога друштва „Зоре" у Бечу: (прилог историји омладинског покрета), Рума 1905; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1906; Л. Зрнић, Српске ђачке дружине, Бг 1912; К. Ст. Павловић, Историја дружине „Нада", Бг 1923; М. Југовић и др., 1839--1939: Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, Бг б.г.; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Бг 1958; Уједињена омладина српска, Н. Сад 1968; М. Бикицки, „Слога и Нада, листови ђачких дружина карловачких и новосадских ђака", ЗМСКЈ, 1972, 20, 1; Р. Ковијанић, Српски романтичари у Словачкој, Н. Сад 1979; В. Н. Кондратјева, Уједињена омладина српска и њено доба 1860--1875, Н. Сад 1981; Ж. Милисавац, „Грађа за историју Српске ђачке дружине у Пожуну: (1839--1852)", Свеске МС. Серија КиЈ, 1988, 4, 10; М. Трипковић, „Рад Ђачке литерарне дружине 'Чика Љуба' у Ваљевској гимназији (1906/1941)", Гласник, 1999, 33; V. Đ. Krestić, „Vereine, Parteien und Interessenvertretungen bei den Serben", у: Die Habsburgermonarchie 1848--1918, VIII, Wien 2006; Б. Ђорђевић, „Ђачка литерарна дружина 'Скерлић' у Изесу и Београду", КИ, 2014, 46, 152.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)