ДВОВЛАШЋЕ

ДВОВЛАШЋЕ, истовремено постојање двеју власти које претендују на то да на одређеној територији обављају државне функције. Таква двострука власт настаје у случајевима револуционарне смене, када стара власт ужива међународно признање и када је легална, али нема територију и није ефикасна, а нова власт нема међународно признање и није легална, али је ефикасна и има територију. Такав случај био је с Југославијом у току II светског рата. Одлукама другог заседања АВНОЈ-а, које су биле револуционарни устав нове власти, створена је ДФЈ, уместо Краљевине Југославије, с новим државним органима -- Председништвом АВНОЈ-а и НКОЈ-ем као револуционарном владом. За међународно право Југославија је, међутим, постојала и даље у облику створеном после I светског рата, међународно призната одговарајућим мировним уговорима. Орган међународног представљања те државе, њена влада, био је у избеглиштву. Одлукама АВНОЈ-а створен је орган међународног представљања нове државе, НКОЈ. Тиме је створено двојство органа за међународно представљање исте државе -- Југославије. Одлукама АВНОЈ-а влади у избеглиштву „одузимају се сва права законите владе Југославије, а напосе право да пред страним државама заступа народе Југославије". Влада у избеглиштву је, пак, тврдила да је, с уставноправног гледишта, једино она легална влада за представљање Југославије пред другим државама.

Ова немогућа ситуација довела је до отвореног мешања савезника антихитлеровске коалиције у унутрашње односе Југославије. Западни савезници упућивали су владу старе и нове државе на међусобни споразум, не би ли тим путем биле обеснажене одлуке донете на другом заседању АВНОЈ-а. Одговор на такве притиске била су два споразума. Први, од 16. VI 1944 (Вишки споразум), други од 1. XI 1944 (Београдски споразум). По именима председника двеју влада, они су познати као споразуми Тито--Шубашић. Главни исход два споразума је поштовање „државног континуитета са међународног гледишта". То је значило да ће Југославија која је међународно призната „у свом старом облику", у таквом облику бити и даље представљена „пред вањским свијетом и у свим актима спољне политике", све док „наша државна заједница, будућа демократска федеративна Југославија, не добије, слободном одлуком народа, свој дефинитивни облик владавине". Дотле, краљ Петар II неће улазити у земљу, а у његовом одсуству краљевску власт вршиће Краљевско намесништво које поставља краљ уставним актом на предлог краљевске владе, а по споразуму председника НКОЈ-а са председником краљевске владе. Краљевско намесништво полаже заклетву краљу. Формираће се као привремена и јединствена савезна влада, договором између председника НКОЈ-а и председника краљевске владе у избеглиштву, а у пуној сагласности с Председништвом АВНОЈ-а. Та влада полаже заклетву народу. Облик владавине утврђен споразумом (другим) остаје све до одлуке Уставотворне скупштине о том питању, тј. до „доношења коначног уставног уређења земље". Други споразум Тито--Шубашић био је извршен почетком марта 1945. Краљ је 2. III 1945. поставио Намесништво, којем је Шубашић поднео оставку краљевске владе. Истога дана, Ј. Б. Тито је Председништву АВНОЈ-а доставио одлуку о оставци НКОЈ-а. Председништво АВНОЈ-а је 7. III 1945. донело Закон о укидању одређених чланова одлука Другог заседања АВНОЈ-а и Закон о распуштању НКОЈ-а. На предлог Председништва АВНОЈ-а, указом Намесништва, образован је Министарски савет на челу сa Ј. Б. Титом као председником, који је положио заклетву пред Председништвом АВНОЈ-а. Питање међународног признања ове владе није се ни постављало. На њу је пренет „дипломатски континуитет" краљевске владе у избеглиштву, која је престала да постоји, као и НКОЈ. То је значило да су настављени дипломатски односи с државама с којима су и раније били одржавани, што се изразило у доласку њихових акредитованих представника у Београд. Тиме је д., које је дотле постојало, било укинуто.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Гершковић, Хисторија народне власти, Бг 1957; В. Симовић, Б. Петрановић, Историја народне власти у Југославији (1941--1945), Бг 1979; Б. Петрановић, Историја Југославије (1918--1978), Бг 1980; Р. Марковић, Уставно право, Бг 1982; Л. Гершковић, Х. Сиротковић, Документи о развоју народне власти, Зг 1983.

Р. Марковић