ДВОРСКИ РАТНИ САВЕТ

ДВОРСКИ РАТНИ САВЕТ, централна војна канцеларија у Хабзбуршкој монархији 1556--1848. Њени корени налазе се у ратним саветима наследних аустријских земаља, који су Инсбрушким Либелом 1518. постали одговорни за заједничку одбрану у случају турског напада. Уместо удруживања по потреби, Инструкцијом цара Фердинанда I из 1556. настао је јединствени и стални Д. р. с. (Hofkriegsrat), везан за двор у Бечу, са овлашћењима да надгледа и извештава о војним приликама и да обавља послове саветодавног карактера. Његово оснивање био је непосредни резултат ратова са Турцима и угрожавања граница унутрашњих аустријских земаља, а правне основе за његово функционисање допуњене су у неколико наврата Инструкцијама из 1615, 1650. и 1668, а потом тек терезијанским реформама.

Систем централних установа које су имале надзор над финансијама, управним и војним пословима у држави усложњавао се после Тридесетогодишњег рата (1618--1648), после којег је Д. р. с. последњи пут био подређен непосредно владару. Од средине XVII в. био је подређен централним установама, Тајном савету (Geheimrat) и Дворској канцеларији (Hofkanzlei), а током XVIII в. Тајној финансијској конференцији (Geheime Finanzkonferenz) и Државном савету (Staatsrat). Истовремено, он није био једина установа надлежна за војна и финансијска питања и није био самосталaн у одлучивању, него упућен на сарадњу са покрајинским установама попут Ратног савета у Грацу (Hofkriegsrath Graz, 1578--1746) и Војне станице Инсбрук (Kriegsstelle Innsbruck, 1578--1743), као и Генералног ратног комесаријата (Generalkriegskommissariat, основаног 1650), Депутације (Deputation, 1697--1749) и Комисије за новоосвојене области (Neoaquistische Kommission, 1719--1745). Хијерархија међу овим установама повремено је мењана, да би од првих терезијанских реформи примат био препуштен Д. р. с., а већина осталих, паралелних војних установа укинута.

Д. р. с. je заседао у Бечу, али су његове седнице у неколико ванредних прилика одржаване и у Прагу (1593--1611), Пасау (1683) и Братислави (1741). Д. р. с. у Бечу је називан ,,редовним", док је поред њега, од 1578. до 1746. постојао и Унутрашњоаустријски ратни савет са седиштем у Грацу. У надлежности Ратног савета у Грацу били су војни послови првих војних крајина -- Карловачког генералата (у Хрватској) и Вараждинског генералата (у Славонији). Овај савет је био самосталан, изузев у ванредним и ратним ситуацијама, у којима су његови представници наредбе примали из Беча. Утицај Д. р. с. у Бечу нагло је проширен после ратних успеха у Бечком рату (1683--1699), када је створен низ нових војнокрајишких области које су непосредно њему подређене -- Банска, Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка војна крајина. Против постојања две самосталне војне установе (бечког и градачког ратног савета) изјашњавао се 1704. и његов председник генерал Еуген Савојски. Резултат је био подређивање Ратног савета у Грацу 1705. и Инсбрушке станице 1709. Д. р. с. у Бечу. Од 1719. постојала је привремено и Комисија за новоосвојене области, која је била задужена за организацију подручја ослобођених од Турака (Темишварски Банат, Краљевина Србија).

Средином XVIII в. дошло је до првих опсежних војних реформи које су обухватиле централне војне установе и Војну крајину. Њихов резултат је било укидање паралелних војних установа и централизација војне управе у рукама Д. р. с. у Бечу. У периоду од 1753. до 1766. његове службе су реорганизоване и послови су вођени у три одељења -- militare publico politicum, judicialia и oeconomicum. Након опсежнијих реформи током 60-тих година XVIII в. подређено му је тридесетак одељења у која су спадале различите војне службе, а од 1768. му је подређен и некада самостални Генерални ратни комесаријат. Број службеника Д. р. с. временом је растао (од председника и четири саветника у време оснивања 1556, 27 службеника 1617, 32 службеника 1672, 55 службеника 1726, на чак 144 службеника 1740), од којих су већину чинили секретари, канцелисти и друго помоћно особље. Потреба за реорганизацијом је била очигледна, па је уследило смањивање броја службеника на 67 до 1746, а крајем века број је ограничен на свега 4--6 војних и 10--15 цивилних саветника, одржавајући се све до 1845.

Током 292 године постојања ове установе, Хабзбуршка монархија је водила многобројне краће и дуже ратове. Поред војних операција у време освајања, Д. р. с. је задржавао и право на управу и уређивање новоосвојених области, односно популациону и привредну политику. Неки су га сматрали главном установом посредством које је остваривана политика државног јединства, као и установом која је у највећој мери утицала на политику према Угарској. Њему је припадало вођење источне политике до средине XVIII в., управа Војном крајином и разним провинцијама (Галиција, Пољско војводство), развој метода пописивања становништва и картографисања простора (тзв. Јозефински попис), планска изградња насеља, улица, мостова, канала (Дунав--Одра), акведукта (Београд), лука (Трст), урбаријална регулација (Банат) и др. У његовом окриљу, наредбом генерала Еугена Савојског 1711, настао је и Ратни архив у Бечу (Kriegsarchiv).

Будући надлежни за војнокрајишке области, Д. р. с. у Бечу и Ратни савет у Грацу имали су велик значај у историји српског народа. Војна крајина је била територија изузета из надлежности Угарског сабора и краљевинских органа власти као и Дворске коморе, па су њени становници били подређени владару, односно ратним саветима (од 1746. само Бечу). Преузимањем војних обавеза становници Војне крајине стицали су привилеговани положај у односу на цивилне поданике, и то у погледу личних слобода и слободног уживања земљишног поседа. Ратни савет је решавао и низ питања о правном статусу Срба у Хабзбуршкој монархији, а преко њега су проглашаване или потврђиване српске привилегије, као и потврдне дипломе митрополита и епископа Карловачке митрополије. Захваљујући тим посебностима, војнокрајишке области којима су управљали ратни савети у данашњој Хрватској, Славонији, Срему, Бачкој и Банату имале су не само посебан просторни, него и друштвени развој.

Д. р. с. је 1. VI 1848. претворен у Министарство рата. Привремено, између 1853. и 1871, носио је назив Врховна војна команда, а током последње четири деценије постојања Хабзбуршке монархије поново Министарства рата.

ЛИТЕРАТУРА: J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen im Bereiche der Habsburgischen Länder aus der Zeit Kaiser Josephs II, Wien 1919; F. Walter, Die Geschichte der österreichischen Zentralverwaltung in der Zeit Maria Theresias (1740--1780), I, Wien 1938; O. Regele, Der österreichische Hofkriegsrat 1556--1848, Wien 1949; K. Wessely, „Neuordnung der ungarischen Grenzen nach dem Großen Türkenkrieg", Schriften des Heeresgeschichtlichen Museums in Wien, 6: Die Die k. k. Militärgrenze, Wien 1973; В. С. Дабић, Банска крајина 1688--1751, Бг--Зг 1984; Р. Егер, „Дворско ратно вијеће и Министарство рата као средишњи управни органи Војне Крајине", Архивски вјесник, 1991--1992, 34--35; К. Касер, Слободан сељак и војник, I--II, Зг 1997; В. С. Дабић, Војна крајина -- Карловачки генералат (1530--1746), Бг 2000.

Ј. Илић Мандић