ДВОГЛАВИ

ДВОГЛАВИ OPAO, најкрупнија птица грабљивица чије тело са две главе представља хералдичку слику с различитим функцијама и значењима. Византија, тј. Источно римско царство, наследила га је од античких Римљана, код којих је свака легија имала свог једноглавог сребрног орла. Орао је у римској хералдици био симбол непобедивости и грабљивости, и као такав потпуно одговарајући симбол римске империјалне политике. Узимајући орла, Византија је желела да докаже континуитет са Римским царством, а све до средине XIII в. он је једноглав.

Због свог вишеструког симболизма д. о. био је погодан да буде прихваћен не само у држави него и у Цркви. Он је симбол богословске учености и интелектуалне надмоћности. Постао је симбол Светог Јована еванђелиста који се својим умом високо уздигао изнад земаљског и пропадљивог. Епископ за време службе стоји на текстилу, званом орлец, на којем је извезен орао симболишући духовно старање епископа за верне у граду и епархији, архијереј као орао лебди и гледа на верне спреман да их брани од разних опасности, да предвиђа њихове потребе, увиђа недостатке, да их поучава и исправља. Зидови и куле, извезени на орлецу, означавају град као седиште епархије и целу епархију. Осим тога две главе орла представљају земаљско и небеско царство: хришћанин је привремени становник земље, а његова права отаџбина је на небу. Д. о. oзначава хармонију две власти: световне оличене у личности цара и духовне оличене у личности патријарха, али и њихову сарадњу, тј. симфонију власти а не двовлашће. Владар је дужан да обезбеди мир, напредак и срећу својих поданика у њиховом земаљском животу; патријарх треба тим истим поданицима као члановима Цркве да укаже на спасење у њиховом небеском животу; зато и један и други имају крст на круни. Главе орла окренуте на супротне стране симболишу народ чији је поглед уперен како према будућности тако и према својој прошлости, јер искуство предака „добар је темељ за будућност" (1. Тим 6,19). Кљунови д. о. отворени су, јер то је орао који кликће, јавља радост да је жив али и спреман да се ухвати у коштац са сваким ко нарушава мир. Такав орао прихваћен је у Византији, а потом код словенских народа у њеном политичком, културном и духовном утицају. Србимa је добро дошао симболизам д. о. у смислу да показује Исток и Запад, не као стране света него као два света, јер се Србија налазила на граници Истока и Запада и познате синтагме: „Србија је Исток на западу и Запад на истоку".

Биографи називају Симеона Мироточивог „небопарни орао", јер је ментално био изнад својих савременика и далековидо одредио правац српске политике и развој српске државе. Нису сачувани материјални докази да је Немања користио орла као знамење и симбол, иако је као зет византијске царске куће на то имао извесна права. Постоји много доказа да су његови синови користили орла и то двоглавог. Најранији сачувани приказ у сликарству јавља се у цркви Светих апостола Петра и Павла на Лиму код Бијелог Поља, где ктитор кнез Мирослав носи плашт црвене боје покривен малим д. о. у круговима. Уговор са Дубровчанима из 1247--1249. Мирослављев син Андрија оверава печатом на којем је д. о. Први српски краљ Стефан Првовенчани на ктиторској фресци у Жичи приказан је у одећи на којој су златни д. о. у круговима. Фреска је урађена за Стефанова живота, али такав је приказан и на фрескама у Милешеви и Богородици Љевишкој које су касније живописане. Краљ Радослав на фрескама у Жичи из 1234. на одећи различитог кроја увек има златног д. о. у круговима на црвеној подлози. На прстену краљице Теодоре, мајке цара Душана, изгравиран је д. о. Пуну афирмацију д. о. доживео је у време Душановог царства.

На карти морских обала са уцртаним поморским лукама, коју је 1339. урадио каталонски картограф Анђелино Дулсерт, приказана је Душанова краљевина са престоницом у Скопљу над којим се виори златни барјак са црвеним д. о. У зборнику Улриха Рихентала и Конрада Гриненберга златни орао на црвеном пољу са роговима у кљуну јесте грб српских деспота. И у наше време д. о. је на грбу Републике Србије, Републике Српске Крајине (1991--1995), Републике Српске (1992), Савезне Републике Југославије (1993), Републике Црне Горе (1993). Имају га у грбу многе европске државе: Албанија, Пољска, Немачка.

Р. Милошевић

Као хералдичкa слика српске државе, д. о. се у српским земљама средњег века појављује од XII в. и то као амблем владалачког статуса, без обавезних елемената хералдичке структуре и пратећих норми какве се у то време формирају на европском западу.  Амблем је преузет из репертоара владалачких ознака Ромејског царства, где је у периоду владавине Комнина попримио елементе сакралне симболике и постао ексклузивна привилегија василевса, деспота, севастократора и кесара. Почетком XIV в., право на овај амблем и начин његовог ношења на одећи, обући, коњској аши и шаторима носилаца наведених достојанстава био је већ део византијског владарског таксиса. У српским земљама д. о. се појављује на сликаним ликовима владара, почевши са Стефаном Првовенчаним, као потврда њиховог статуса у хијерархији васељенског царства. На одећи владара стандардна представа д. о. је у злату на црвеној подлози, али се у подеама цркава, владарским даровима и на шаторима орао представља као црвен, што кореспондира са статусом ромејских севастократора. Тако се може објаснити и представа заставе са црвеним д. о. над Скопљем у портолану Анђелина Дулсерта. У периоду српског Царства д. о. почиње да се појављује у новој колористичкој синтагми као бео (хералдички сребрн) на црвеном пољу. После пада Царства поново се враћа старији мотив „коласте аздије" (свечане владарске хаљине) са златним орловима уписаним у прстене на црвеној подлози. У нумизматичким изворима, д. о. се јавља на новцу деспота Угљеше Мрњавчевића и на новцу деспота Стефана Лазаревића. На динару деспота Ђурђа Бранковића приказан је у аверсу шлем с челенком у којој је д. о. између два рога. У домену сфрагистике, прва појава д. о. на штиту као грба српске државе налази се на престоном печату краља Твртка I. На једном печату деспотице Ангелине Бранковић из 1479. д. о. се види на застави коју држи анђео. Мотив д. о. налази се и на идентичним печатима деспота Ђорђа Бранковића из 1492. и Јована Берислава из 1505, односно на печату деспотице Катарине Баћањи из 1542. Д. о. се појављује на накиту, утензилијама, украсним предметима, посуђу, на архитектонским споменицима, каменој пластици и, посебно, на металним хоросима цркава и манастира (Дечани, Марков Манастир, Лесново). У хроници сабора у Констанцу Улриха фон Рихентала деспот Стефан је представљен грбом са сребрним д. о. у црвеном штиту. У пост-немањићком периоду мотив д. о. преузима великашка породица Црнојевића, одакле мотив улази у стандардну употребу на подручју Црне Горе, што 1715. митрополит Данило и потврђује депонујући мотив д. о. у грбу Црне Горе, у руском Министарству спољних послова. Захваљујући утицају многобројних преписа Илирског грбовника с краја XVI в., а пре свега потоњим радовима Павла Ритера-Витезовића и Христофора Жефаровића, идентификација д. о. са царством које су установили Немања и Немањићи чврсто је усађена у српску националну и државну свест. Та идентификација је формализована после прогласа обнове српске краљевине 1882. тако што је сребрни д. о. постао саставни део грба независне Србије.

Д. Ацовић

Као симбол и орнамент, д. о. је чест у народној уметности Срба. Налази се посебно у дрворезбарству, на шкрињама, на тканим ћилимима, на предметима од керамике, камена, на накиту, народним музичким инструментима. Према изворима д. о. се јавља на Балкану, па и на простору данашње Србије у Х и ХI в. на тканинама увезеним из Мале Азије и Ирана. Као орнамент у средњовековној Србији јавља се на оделима владарске династије Немањића као породични грб у ХIII в. Често се користи као орнамент и обележје на разним посудама, поликанделеонима, повезима књига, прстењу великаша. Кнез Лазар је насликан у Раваници у црвеном оделу са златним д. о. Веома сличну одећу носи и кнегиња Милица на фресци у Љубостињи. Мали д. о. налазе се и на дечанском полијелеју, дару кнегиње Милице. Када је кнежевина Србија 22. II 1882. проглашена краљевином, према идеји Стојана Новаковића, тадашњег министра просвете и црквених послова, у грб Краљевине уклопљен је хералдички знак двоглавог белог орла, што је представљало симболичку спону са средњовековном немањићком традицијом. Од последње деценије ХIХ в. д. о. улази у садржај орнамената које народ користи за украшавање предмета за свакодневну и празничну употребу чиме је уједно, на непосредан начин изражавано припадништво српству и српској традицији.

Д. о. као орнамент и симбол коришћен je и на шаралицама за обредне хлебове, на простору где се налазило Душаново царство. Јављао се и као орнамент на разним предметима за свакодневну употребу на Косову и у Македонији, те у деловима уже Србије, у региону Лепенице, а претпоставља се да су ту праксу донели становници досељени са Косова и Метохије. Није сасвим разјашњено да ли је д. о. на обредним хлебовима имао само декоративно или и магијско значење, односно, претпоставља се да му је приписиван соларни значај јер је орао као симбол у народној религији био повезан са таквим веровањима. У народу се веровало да орао управља небеским силама и да је предводник градоносних облака. У крајевима западне Србије веровало се да се орао бори с облацима и да спасава летину, те да остварује везу између горњег и доњег света. Хлебови украшавани утиснутим орнаментом д. о. намењивани су за здравље и просперитет породице и заједнице, те су њиме украшавани хлебови намењени прошевини девојке, младенцима у свадбеном церемонијалу или приликом крштења детета. У Етнографском музеју у Београду чува се неколико примерака шаралица за обредне хлебове на којима је д. о., а предмети потичу из Призрена, те из Марковца, Новог Села, Лапова у Шумадији. Народни стваралац је најчешће представљао д. о. разноврсно -- од стилизованих до реалистичних форми.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: П. Костић, „Збирка шаралица за обредне хлебове", Гласник Етнографског музеја, 1968, 30; Љ. Рељић, Косовска легенда у народном стваралаштву, Бг 1989; Б. А., „Символично значење древних српских знамења", Црква календар Српске православне патријаршије 1992, 114--115; А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Бг 2000; Б. Марушић, О основним питањима српске хералдике, Бг 2005; Д. М. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2011.