ДВОДОМНОСТ

ДВОДОМНОСТ, парламент сачињен од два дома, доњег и горњег: у доњем дому представљени су грађани као апстрактни (једнакоправни) бирачи, док су у горњем дому представљени грађани као припадници одређених сталежа, или као становници у одређеним територијалним јединицама (у федералној држави, у федералним јединицама), или као припадници одређених професија, удружења и институција. Разлике између два дома су не само у погледу представљања, па самим тим у бирачком телу и пасивном бирачком праву, него и у дужини трајања представничког мандата. У изборима за горњи дом, по правилу, не учествују сви грађани који имају бирачку способност, него само поједине категорије грађана. За избор у тај дом траже се већи старосни цензус и припадништво средини која се представља. Мандат представника у горњем дому је, по правилу, дужи од мандата представника у доњем дому, чак може бити и доживотан. У свету има примера горњег дома са свим или делимично неизборним члановима. Доњи дом обично има већи број чланова од горњег. Ретки су примери пуне равноправности два дома у вршењу надлежности парламента. По правилу, већа овлашћења има доњи дом, нарочито у избору владе и, уопште, у односима парламента с владом. Тај дом, по речима М. Ђ. Миловановића „држи и обара владу".

У српској уставној историји питање д. постављало се после доношења Намесничког устава 1869, а у вези с предлозима за његово замењивање новим уставом. За д. се нарочито залагао напредњачки предлог устава од 1883, предвиђајући да се народно представништво састоји од народне скупштине и сената. Кад оба тела заседају, образују народни сабор. Народни посланици за народну скупштину бирају се слободно и непосредно, али неједнаким правом гласа. Сенат се састојао од три врсте сенатора -- бираних непосредно од стране народа, постављених од стране краља и оних по положају („по праву"). Жестоки противници горњег дома били су тадашњи радикали. Аргументовану критику горњег дома дао је њихов највреднији теоретичар Глигорије Гига Гершић у студији „Неколико уставних питања" (Рад, 1882, 1--3) и у Уставотворном одбору приликом израде предлога Устава од 1888. Он је сматрао да је Србија демократска земља у којој горњи дом није потребан. Тамо где овај дом постоји, он је производ историјског развоја и „трпи се као остатак прошлости". У Србији нема политичке ни друштвене снаге која би могла да стоји иза захтева за завођење горњег дома. Ако би се интелигенција одвојила у горњи дом, то би је још више удаљило од народа. Уза све то, у малим државама каква је Србија, тешко је наћи елементе који треба да буду представљени у горњем дому. У Србији је против горњег дома и скупштинска традиција. У прошлости српског народа скупштина је увек имала један дом, а „Совјет" и Народна скупштина никада нису били у односима два дома, што значи да горњи дом нема у Србији традицију. Ако су разлози за завођење горњег дома у пренагљености скупштине с једним домом, то се може спречити на друге начине, а не установљавањем горњег дома, јер би то значило уношење клице сукоба у државни живот, пошто се горњи дом не би могао дуго опирати одлукама доњег дома. Гершић закључује: „Свуда онде где се без потребе стварају разна тела за исти посао, ту се одмах ствара извор расцепа и сукоба, те, имајући намеру да се избегну и предупреде неке тобожње замишљене опасности од једнога дома, ствара се истинска реална опасност тога сукоба и трвења." С Гершићевом анализом саглашава се и М. Ђ. Миловановић, па због тога и сматра да Народно представништво мора „бити једноставно тело, ако се хоће да оно буде верна слика српског друштва и да се њиме задовоље стварне потребе српског државног живота". У ужем одбору Уставотворног одбора најупорнији бранилац дводомног система био је либерал Алимпије Васиљевић, који је за горњи дом говорио да је „брана противу поплаве популарних заблуда и страсти, противу неразмишљених, лакомислених и по државу опасних струја". На ово образложење у корист д. одговорио је краљ Милан, развијајући идеју да у политици често не вреде бране које би заустављале незадовољство и поплаву популарних идеја, него да је боље све то каналисати. Уставотворни одбор је сматрао да су најбоља замена за горњи дом квалификовани посланици (они с факултетском спремом), који би, уз опште, испуњавали и посебне услове, а које би народ бирао заједно са посланицима с општим условима (идеја Ј. Ристића). Тиме би се задовољио услов учешћа интелигенције у законодавству, што су тражиле присталице дводомног система. И начело сразмерног представништва („пропорац") обезбеђивало је представништво мањине, тако да је и разлог представљања мањине у горњем дому тиме отпао. У замену за дводомни систем Државном савету би требало доделити извесну улогу у изради закона. Он би требало да проучава законске предлоге које влада подноси скупштини на усвајање или који су потекли из скупштинске иницијативе и да даје своје мишљење о њима, које не би било обавезно ни за скупштину ни за владу. Тиме би се обезбедио квалитетнији законодавни рад без увођења горњег дома. Сва ова три средства, „каналисања" (по речима краља Милана) пренагљености једнодомне скупштине утврђена су у Уставу од 1888. Биле су то „накнаде и замене" за неприхваћени дводомни систем.

Једини српски устав који је предвиђао д. био је Априлски устав од 1901, на чијој су изради радили радикал М. Миловановић и напредњак П. Маринковић (важио је свега две године, од априла 1901. до јуна 1903). По том уставу, „Народно Представништво састављају Народна скупштина и Сенат" (члан 43). Народну скупштину чине народни посланици, којих има 130, које народ бира слободно и непосредно, тајним гласањем (чл. 65--66). Посланички мандат траје четири године. Сенат чине престолонаследник, кад постане пунолетан, архиепископ београдски и епископ нишки по положају („по праву"), 30 чланова које краљ „именује на цео живот", 18 изабраних чланова, изабраних непосредно, тајним гласањем. Мандат изабраних чланова траје шест година (чл. 70--71).

Пошто је, после 88 година, Србија обновила своју државност (дотле је била у саставу унитарне Југославије или федерална јединица у саставу федералне Југославије), она је донела свој први републикански устав 2006. По том уставу Народна скупштина је једнодомна. Чине је 250 народних посланика, који се бирају на непосредним изборима тајним гласањем (члан 100).

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, О дводомном систему, Бг 1899; М. Ђ. Миловановић, Један или два дома, Бг 1901; С. Новаковић, Двадесет година уставне политике у Србији (1883--1903), Бг 1912; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; М. Поповић, Порекло и постанак Устава од 1888. године, Бг 1939; В. Петров, Сукоб домова у дводомном систему, Бг 2004.

Р. Марковић