ДУХОВНИК

ДУХОВНИК, звање у православној цркви које се јавља у манастирској и парохијској организацији. У манастиру д. је древна институција православног монаштва. У почетку ту дужност вршио је игуман, а касније посебан јеромонах звани башта (отац). То је искуснији јеромонах способан да саслуша и поучи друге и својеврсном психотерапијом руководи духовним животом нових монаха, отуда назван духовни отац или старац. У исповести му откривају како учињена дела тако и сваку своју помисао („исповедање помисли"). Св. Сава је утицао на Стефана Немању да се замонаши и касније га упућивао у духовне подвиге, због чега је свом физичком оцу постао духовни отац.

У парохији д. је свештено лице чија је функција везана за исповест и венчања. У средњем веку то је био посебним благословом опуномоћеник епископа, обично старији и искуснији свештеник, а врло ретко монах, са задатком да у једној области његове епархије врши исповест и венчања. Ово звање је настало из потребе да се протопопови растерете многих обавеза. У градовима са више свештеника само је један добијао благослов за духовништво. Вероватно је ова обавеза била уносна јер су се јављале узурпације. Ако неко без благослова епископа узурпира право д., Душанов Законик је заповедао да се такав свргне и казни (чл. 11).

Српски владари су имали своје д. У почетку су то били дворски протопопови, како то и народна традиција говори (протопоп Недељко је исповедио цара Душана), али већ од XIII в. то су били монаси. Почевши од краља Милутина, па за време Стефана Дечанског и цара Душана, ту дужност вршиле су хиландарске баште из Хрусије.

Српска властела такође је имала своје посебне д., обично монахе, у XII и XIII в. из манастира по Србији. Како је пак растао углед светогорског монаштва, јављају се д. из светогорских манастира, а са јачањем поклоничких путовања у Свету земљу стижу монаси и оданде. Тако је у XIV и XV в. по српским земљама било разних д., највише из Хиландара, затим из осталих светогорских манастира, па чак и из Јерусалима. Кнез Лазар је за д. имао хиландарског игумана Сисоја. Јелена, удова великог војводе Сандаља Хранића, имала је 1442. за свог д. јерусалимског старца Никанора, који је те године писао њен тестаменат и са којим се из Свете земље Јелена дописивала. Сачуван је њен одговор на прво писмо, тзв. Отписаније богољубно. Велики челник Радич Поступовић имао је 1433. за свог д. ариљског епископа Марка итд.

Установа посебних д. у парохијама престала је у Србији током XIX в., а њихова дужност прешла је на пароха, те верник другог д. не може да добије. Посебан д. постоји само за она лица која су на неки начин изузета из света, из друштва, тј. која живе у установама које су издвојене из јавности, нпр. монаси у манастирима, војници у касарнама, ученици у интернатима, пацијенти у болницама, затвореници у казненим заводима.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Средњовековно српско парохијско свештенство, Ск 1923; Р. Милошевић, „Друштвени положај православног свештенства у српској средњовековној држави", Православна мисао, 1984, 31.

Р. Милошевић