ДУХОВИ

ДУХОВИ, велики Господњи празник из групе покретних који зависе од датума Васкрса. Богослужбени назив је Силазак Св. Духа на апостоле, али се назива и Педесетница јер је педесетог дана по Васкрсу. Догађај описује само јеванђелист Лука и то не у јеванђељу него у Делима светих апостола (2,1--41). Педесетог дана по Васкрсењу а десетог од Вазнесења, у недељу, апостоли су били на молитви када настаде шум као хујање ветра. Јавише се огњени језици, на сваког апостола спусти се по један и они почеше говорити страним језицима које им Дух даваше. Јерусалим је због празника Педесетнице био пун народа који је чуо хуку с неба, али није видео ништа осим да су хук и шум усмерени на кућу у којој су апостоли. Када им апостоли почеше проповед, свако је чуо на свом језику, што је многе збунило, а неки, видевши да прости рибари говоре многе језике, рекоше: „Напили су се слатког вина". Демантовао их је апостол Петар јер је било јутро, исувише рано за опијање. Петар им доказа да је Христос Месија којег су Јевреји убили и позва их на покајање. Тада је Христову веру примило 3.000 људи које апостоли крстише. Ово је језгро Христове цркве и овај се дан узима као њен почетак и распростирање са задатком да окупи сва племена на земљи. Тако се обелоданило не само порекло Цркве него и њен узор јер око апостола у заједници беху присутни Пресвета Богородица и први хришћански ученици. Св. Дух дарован првој апостолској заједници (Дап 4,31) обдарио је Цркву свим оним што је потребно за проповедање јеванђеља, благодат за вршење тајни и служење човечанству на путу спасења. Као што је некада у Старом завету Бог смутњом језика разделио народе, на дан Педесетнице је раздељеним пламеним језицима сјединио све народе у једну Цркву. Св. Оци наглашавају везу старозаветне и новозаветне Педесетнице -- старозаветном је започело, а новозаветном је довршено оснивање Цркве.

Празник истог имена постојао је у Старом завету, слављен у Јерусалиму, 50. дана (тј. 7 седмица + један дан) после Пасхе и почетка жетве. То је био завршетак жетве па су свештеници у храму уз жртве животиња приносили и два хлеба умешена од новог брашна. Био је то радостан празник захвалности Богу за дар жетве, односно за род пшенице, али се истовремено славио и спомен давања Божјег закона на Синају. Зато су Јевреји са свих страна долазили у јерусалимски храм. Можда је одсјај тог славља пренет и на хришћанску Педесетницу јер се тог дана домови и црква украшавају зеленим гранчицама, а на под ставља трава.

Смисао Духовског празника је у откривању циља Христовог доласка на свет и целокупног његовог искупитељског дела, а то је давање Св. Духа. Јован Претеча је крштавао водом, али је најавио да ће Христос крстити Духом Светим (Мт 3,11). Из Старог завета познато је слање Св. Духа изабраним људима, пророцима, судијама, царевима, али Бог је обећао изливање Св. Духа на свако тело (Јл 2,28). За разлику од пророка који је изливање Св. Духа најављивао у далекој временској перспективи, Господ Христос је обећао ученицима скори долазак Утешитеља и то је на дан Педесетнице извршио. Христос је морао да се врати на небо како би Дух сишао на земљу.

Значај празника је у томе што од Педесетнице Дух Свети улази у историју, где време и простор не постоје без личног присуства, стварног доласка и активног Божјег делања. Историјска егзистенција Цркве, континуитет са апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од призивања Св. Духа. Црква свој унутрашњи живот вуче из сталног доживљавања Педесетнице призивањем Духа. У том смислу Св. Јован Златоусти пише: „Ми можемо прослављати Педесетницу у свако време". Слање Духа у времену, на дан Педесетнице, значи почетак есхатолошког Царства чији је Црква овде предокус. Зато Црква држи запаљен „огањ" који је Христос послао на земљу. Силом Св. Духа промениће се лице целе творевине (Отк 21,1), тако ће на крају Бог бити све у свему, а „бића ће постати по благодати оно што је Бог по природи", како сведочи Св. Максим Исповедник.

После свете Литургије служи се вечерње на којем се читају три молитве да Бог у вернима обнови благодат Св. Духа. У трећој је молитва за умрле коју треба довести у везу са задушницама претходног дана. За време читања ових молитава народ клечи и плете венчиће од траве и цвећа донетог у храм, што је пренето са старозаветне Педесетнице да се храмови и домови украшавају зеленилом. Зато је Педесетница ушла у народну свест као празник општег цветања, као дан радосног сусрета човека са Божјим светом у свој његовој лепоти.

Д., Св. Тројица и Тројичин дан народни су називи за овај празник. Вук Караџић пише да су у његово време Срби празновали целу духовску седмицу „не радећи готово ништа него се пријатељи походе и часте и веселе". Црквени типик такође на ово време гледа као на празник иако су нерадни само недеља, понедељак и уторак, а од среде до суботе радни дани. Вук такође пише о обичају девојака да од куће до куће играју и певају краљице. У Рјечнику Вук има одредницу „Света Тројица" и молитву „Света Тројице помози", али има и одредницу „Свето Тројство" и заклетву „Светога ми Тројства". Термин „Свето Тројство" није чуо од Срба него од Хрвата или унијата, односно „Срба римскога закона", како их он назива. У духу српског, па и словенских језика када су личности у питању, једино правилно је двојица, тројица, четворица, петорица итд. У православном богословљу Срба појам Свето тројство подразумева три хришћанске врлине -- веру, наду и љубав.

Р.адомир Милошевић

Д. / Духовска недеља је велики покретни хришћански празник који се прославља у осмој недељи, 50 дана након Васкрса. Посвећен је Светом тројству, односно Богу у његова три лика (Бог Отац, Бог Син, Бог Свети Дух), а празнује се у спомен силаска Светог Духа на апостоле. Празник траје три дана (духовска недеља, понедељак, уторак). Седмица која претходи празнику је духовска недеља, а субота пред празник је означена као задушна и посвећена је душама умрлих. У Србији је око 540 цркава посвећено овом празнику и слави се као црквена слава, а већи број насеља славе Д. као заветну славу. Према предању, празник је посвећен замишљеној светици: „Заспала Св. Тројица, Св. Петру на крило" -- стихови са Косова. У источној Србији празник се назива и Пресвета, Русална недеља и Русаље, Русали. Народ слави Д. као заповедни празник. У већини села на Д. куће се ките зеленилом, а литија одлази са свештеником у поља где се плету венчићи који се потом, по повратку у цркву, освећују и носе кућама. Уобичајено је да се венчићи постављају на кућну икону. У насељима у којима су Д. заветни дан, народ се окупљао код заветног дрвета, записа, код цркве или школе, те су након обреда освећења записа и резања славског колача, заједнички обедовали. У западној и југозападној Србији до средине XX в. ишле су кроз насеља и поља поворке мушкараца, крстоноше са црквеним барјацима и певалe песме уз молитву Богу за добар род усева и плодност стоке („Крста носим, Бога молим, Господе, Господе помилуј. Ми идемо преко поља, а облаци преко неба, Господе, Господе помилуј, ми се Богу помолисмо: да удари летња роса, Господе, Господе помилуј, да пороси поља наша..."). Поворка је обилазила и све записе те се готово код сваког обављао исти обред -- у дрвету би се издубила рупа, у њу се уливали уље и тамјан, а потом урезивао крст. На Д. по насељима северне (Војводина), централне, источне и југоисточне Србије ишле су поворке краљица састављене од девојака пред удају. Обилазиле су домаћинства уз песму и игру. У источној Србији (посебно у Хомољу) код Влаха су женске поворке називали русалије. Једна од жена је уз звуке музике падала у транс и према веровањима комуницирала са душама умрлих. Из транса је излазила постепено уз музику и прскање водом. У погребном ритуалу Д. имају посебно место. Опште је веровање да се увече, уочи Д., отварају капије оног света и да се може комуницирати с умрлим сродницима. Одлази се на гробље. Одржавала су се, а понегде се то још увек чини, бденија на гробљу. Народ износи храну, пали свеће, кади тамјаном и прелива гробове вином.

В.есна Марјановић

ИЗВОР: Дела апостолска, 2,1--41.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, „Св. тројица -- Духови", Хришћанин, 1911, 10, 1912, 9; „Тројичин-дан", Пастирска реч, 1912, 20; Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1985; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 2004; М. Бојић, Српске славе и празници, Бг 2009; епископ Јован (Пурић), Богословље празника, Рача -- Н. Сад 2018.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)