ДУШЕВНО ЗДРАВЉЕ

ДУШЕВНО ЗДРАВЉЕ, стање потпуног телесног, менталног, социјалног и духовног благостања. Мада се у пракси не дефинише јасно шта је то душевно, социјално и духовно благостање, ипак се -- према дефиницији СЗО -- д. з. не може свести само на одсуство душевне болести. Појам „нормалност" и д. з. углавном се користе као синоними, што не мора да буде тачно, јер „нормално" не значи увек исто што и „здраво". Нормална личност, или барем њен међуљудски аспект, јесте она која се прилагођава друштвеним нормама, стога се односи на друштвену нормалност појединца. Други, приватнији аспект психолошке нормалности није покривен овим концептом. Социјална нормалност не мора нужно да означава нити искључује психолошко здравље. Другим речима, свака психички нормална особа ће вероватно показати друштвену нормалност, али свака социјално нормална особа није нужно психолошки нормална. Према прагматичној дефиницији, д. з. је одсутност поремећаја душевних функција и симптома душевног поремећаја, а дијагноза душевног поремећаја поставља се на темељу дефинисаних дијагностичких поремећаја. Једино право тумачење дефиниције здравља СЗО јесте да је здравље (за сваког појединца тј. узимајући у обзир његово физичко, психичко и социјално стање) оптимално могуће добро осећање и стање равнотеже које он може постићи у односу са сопственим телом и сопственом личношћу, као и комуникацијама и разменама са средином. Здравље у медицинском смислу речи може чак остати на високом нивоу очуваности упркос душевној болести. Дефиниција СЗО представља, у ствари, сажету формулацију свакакодневног искуства не само медицинара него и лаика. Имајући у виду различите дефиниције може се рећи да д. з. укључује одређене вештине, карактеристике и понашања као што су: 1. способност да се живи продуктиван и испуњен живот; 2. добра ментализација и исправна процена реалности; 3. способност да се воли, ради и сарађује са другима; 4. прилагођеност на окружење и складан однос са собом и другима; 5. осећај задовољства и среће; 6. могућност учења и личног развоја; 7. способност успостављања равнотеже (динамичке хомеостазе) након дистресних и трауматских ситуација (резилијенција), што омогућава уживање у животу и превладавање разочараности, туге и психичког бола; 8. способност трансценденције (духовна димензија здравља); 9. осећај поверења, компетенције, постигнућа и способност за хумор; 10. способност управљања својим понашањем и контрола импулса; 11. способности успостављања креативних и пожељних интерперсоналних односа и разумевање потреба других особа. Другим речима, душевно здрава особа има осећај самопоштовања и поштује друге, има увид у своје добре и лоше стране, аутентично је заинтересована за друге људе и солидарна је са њима, има способност самоконтроле и повезивања и удруживања са другим људима, има адекватну перцепцију реалности и циљно усмерење у животу, прилагођена је својој околини, способна је за радост и срећу.

ЛИТЕРАТУРА: П. Каличанин, Психијатрија. Заштита менталног здравља, Бг 2002.

С. Миловановић