ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО

ДУШЕПОПЕЧИТЕЉСТВО (душебрижништво), појава посебног старања за незбринуту децу у периоду неразвијеног институционалног васпитања и образовања у Србији. У време Првог и Другог српског устанка у појединим махалама и варошима постојала су (незванична, а од свих прихваћена) посебна лица која су бринула о понашању и међусобним односима грађана. Називали су их „душепопечитељима" и „надзиратељима јавног морала", а практично су имали улогу јавних васпитача. Обједињавали су социјалну, педагошку, психолошку и дефектолошку функцију у данашњем смислу речи, а из њихове делатности настале су установе за преваспитавање и бригу о младежи (тзв. социјалне установе). На пример, већ 1808. Правитељство је било принуђено да преузме старање о великом броју турске и друге деце без надзора, која су скитала улицама Београда. Лазар Арсенијевић Баталака помиње чак и постојање васпитног дома за такву турску младеж. Одређена је једна посебна и напуштена турска кућа, у коју су сакупљена сва она напуштена турска деца која су се одала скитању и беспосличењу. Обезбеђени су спавање и исхрана, као и одела („од плаветне чоје панталоне и прслук, и од такве чоје капут са црвеним вратником и надрукављем"). Школа је, пак, била у џамији, у којој их је учитељ Јефта учио „српски читати и писати и закону божјем по догмама православне цркве".

Специфична Школа за малолетне сужње у Топчидеру отворена је 1869. под управом месног свештеника Косте Рушчуклића. То је била школа за преваспитавање и образовање кажњене младежи, створена по узору на чувени француски Завод у Метреју (код Тура), који је 1837. основао судија апелационог суда у Паризу маркиз од Меца. Нови назив Школа за малолетне осуђенике је уведен и важио је од 1894. па све до I светског рата. То је била и даље казнена институција и примала је само млађе и старије малолетнике који су били осуђени. Међутим, увек је прикључиван и велик број васпитно запуштене, занемарене и одбачене деце „без игде икога", која су просјачила по улицама и гробљу и била без сталног места боравка. Улогу „душепопечитеља" у сродном смислу и у свом свакодневном послу обављали су и свештеници. За њих је Павле Николић објавио посебно Практическоје наставленије за душепопечитеље при болној и смертној постељи својих парохијана (Н. Сад 1858).

ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, „Испит у школи малолетних осуђеника у Топчидеру", Просветни гласник, 1890, 13--16; Ј. Д. П., Школа за малолетне осуђенике, Просветни гласник, 1894, 3; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац