ДУШАНОВ ЗАКОНИК

ДУШАНОВ ЗАКОНИК, средњовековни српски зборник закона (правних правила) и један од основних извора српског права у предмодерно доба. Познат је и под називом Законик цара Стефана Душана. На државном сабору у Скопљу, на Спасовдан, 21. V 1349, у присуству царске породице, патријарха Јоаникија, црквених великодостојника и властеле велике и мале проглашен је Законик, у чији састав је ушло 135 појединачних одредаба (према стандардној нумерацији, коју је у науку увео Стојан Новаковић 1898) на челу с царевом повељом о законодавном раду. Тада је, заправо, донет његов основни, први део, који је допуњен непуних пет година доцније, тј. византијске 6862. г., којој одговара раздобље од 1. IX 1353. до 31. VIII 1354. Доношење преко 60 нових закона (до броја 201, према Новаковићевој нумерацији) било је условљено променама које су наступиле после 1349, тешкоћама које су искрсле у примени појединих прописа или потребом да се попуне празнине које су промакле састављачима првог законика.

За разлику од својих претходника, Душан је практичним побудама за доношење законā додао и идеолошке, засноване на симболима, правима и обавезама везаним за царску власт и круну. Први српски цар настојао је да истакне највиши положај у владарској хијерархији прихватајући улогу врховног законодавца и судије, извора правде и закона. Праведни закони проистекли из православне вере били су једно од средстава којима је владар требало да држави обезбеди мир и побожан живот, а тиме и пут ка спасењу стаду које му је поверено. Законик се од стране модерних истраживача често посматра као општи правни акт, с важењем на читавој територији Српског царства, израз настојања да се изврши правно уједначавање делова државе с различитим правним традицијама и праксом. Не постоји, међутим, ниједан доказ о примени Д. з. у областима које је Душан освојио од Византије, ни за живота царевог ни након његове смрти. Није пронађен ниједан примерак Законика писан грчким језиком, што би се очекивало од законског текста који је требало да се примењује на византијском правном и грчком језичком подручју. Напротив, Д. з. је преносио у Српску земљу, у чистом или прилагођеном виду, не само византијске правне норме, него и византијску правну мисао. Осим византијских законских зборника, у изворе Д. з. убрајају се и српско обичајно право, владарске повеље, статути јадранских комуна и повластице које су им давали српски краљеви.

У Д. з. су највише заступљене одредбе из државног, кривичног и процесног права. Законодавац је бирао прописе који су имали актуелност у тренутку доношења Д. з. и оне на којима је почивало уређење државе и друштва. Грађанско право, којег нема у Д. з., регулисано је прописима у преводима византијских законских зборника. Законодавац је настојао да партикуларне правне прописе, којима су регулисани привредни односи и статус појединих друштвених група (нпр. на властелинствима), замени општеобавезним нормама. Иста је намера видљива и код питања која су решавана обичајним правом (пре свега у доказном поступку). Д. з. је требало да прошири делокруг појава и питања у чијем решавању је било неопходно учешће државе и да учврсти друштвене односе у којима доминира стварна и правна неједнакост поданика. Владар посредством Законика показује тежњу ка уједначавању и контроли управног система. Удео државе у судству повећан је увођењем општег и веома разноврсног система казни, међу којима новину представљају телесне по угледу на византијски казнени систем, искључивом надлежношћу царских судова за поједине врсте кривичних дела, постављањем царских судија и судских извршних органа, чијом се јурисдикцијом настојала покрити читава држава.

У излагању грађе у оба дела Д. з. могу се уочити јасни показатељи систематизације по предметима. У складу с начелом да сваки закон извире из православне вере, почетни одељци Д. з. садрже одредбе о вери и цркви -- укупно 38 чланова. Реченица која уводи у тај одељак -- Најпре за хришћанство: Овим начином да се очисти хришћанство -- наглашава да су у састав Д. з. ушли они прописи који настоје да учврсте чистоту православне вере и искорене недостатке у крилу цркве, као и насртаје на њену догму и јурисдикцију. Законима о цркви изнова је наглашена, између осталог, обавезност црквеног брака, искључива надлежност цркве у духовним стварима, предвиђене су мере против ширења католичанства у мешовитим верским срединама; ту су, затим, одредбе о симонији и о монашкој дисциплини. Чланови 39--47 творе одељак о баштинама. Њима је утврђена потпуна правна сигурност баштинске својине, начела њеног наслеђивања, а посебно су издвојени случајеви располагања баштинским црквама и слугама. Властеоском сталежу су посвећени чланови 48--63. Овај одељак углавном се бави међусобним кривичним преступима властеле, властеличића и себара, при чему је, у складу са сталешком поделом друштва, врста и тежина казне прилагођена друштвеном статусу окривљеног. Чланови 64--73 односе се на правни положај себара. Тим прописима се, поред осталог, одређују обавезе меропаха према господару, утврђује се кривична одговорност куће или задруге, забрањује злонамерно, превратничко окупљање себара. У наредном одељку (чл. 74--83) регулисана су питања у вези са споровима око земље и међā и у вези са повредом туђег поседа. Сразмерно је обиман одељак (чл. 84--103) у којем су сабране одредбе кривичног права и одредбе о судском поступку. Ту су наведене казне за нека од најтежих кривичних дела -- против вере (јерес), личности (увреда и убиство), имовине (крађа људи и имовине) и општеопасна кривична дела (паљевина). У скупини чланова 104--111 претежу они којима су регулисана права и обавезе судија и судских помоћних органа -- пристава. Чланови 112--117 односе се на право азила и амнестије. Следећи одељак (чл. 118--128) посвећен је трговима, градовима и положају трговаца. Изричито су наглашени слобода трговања и градске привилегије. Последњи чланови првог дела Д. з. (129--132, 135) односе се на војне походе, изнад свега на одређивање казни за најозбиљније преступе који могу бити почињени током похода. У ову скупину ушли су и прописи о правима посланика (133) и о плати особља канцеларије (134). Други део Д. з. отварају новеле (136--141) којима су истакнути значај и правна снага царевог законика и царевих исправа. Овде су, поред осталих, нашли места прописи о фалсификовању исправа и о праву меропха да се парничи са својим господарем. Чланови 142--150 донети су с циљем да се искорене крађа и разбојништво, који се управо овим путем указују као велика невоља у Душановој држави. Наредна четири члана озакоњују установу пороте као доказно средство. Одредбе од 155. до 160. баве се сигурношћу путника и установом приселице. Наредни одељак (161--167) обухвата прописе о судском поступку, судским органима и кривичним делима. Чланови 168--170 регулишу права и обавезе златара, заправо ковничара новца. Следи неколико неповезаних одредаба -- о снази закона, о разбојницима на двору царевом и о повезаности работе и земље -- а затим већи одељак (175--186, 188) с прописима о судијама и судском поступку. Чланови 187 и 189 односе се на кретање цара и његове пратње по земљи. Последњих 12 чланова, према стандардној нумерацији, налазе се само у Раковачком препису, али и међу њима се може издвојити неколико скупина сабраних око истог предмета. Закони 190, 191, 193, 199, 200 односе се на домаће животиње, 194--196 на цркву, 192, 197--198 на властелу, и на крају усамљен стоји 201. члан, који озакоњује везаност меропха за земљу.

Оригинал Д. з. није сачуван -- ни посебан рукопис првог законика из 1349, који је ради употребе морао бити умножаван бар до 1353--1354, нити рукопис с новелама, уколико су првобитно засебно издате, нити јединствени правни зборник састављен од оба законика, приликом новелирања првог. Не постоји сигуран одговор на питање да ли су већ тада вршене измене у грађи првог дела и њена нова систематизација или су само додате нове одредбе без одговарајућих измена у првом законику. Непосредни докази о примени Д. з. су малобројни. У појединим повељама царева Душана и Уроша прекршиоцима одредаба прети се кажњавањем према слову Законика. Посредни докази налазе се у чињеници да се Д. з. преписује и у наредним вековима и да се врше измене у његовој структури и садржини -- нове систематизације, изостављање прописа који су изгубили актуелност, прераде одредаба у складу с измењеним друштвеним околностима и правном праксом која их је пратила. До сада је откривено 27 преписа Д. з., од којих најстарији, али и најлошије сачувани потиче из последње деценије XIV в., а најмлађи из друге половине XIX в. Целокупно рукописно наслеђе Д. з. може се поделити у две, по обиму, саставу и значају неједнаке скупине, познате под конвенционалним називима старија и млађа редакција. Старију редакцију чине преписи који у већој или мањој мери одражавају састав, редослед чланова и стил изгубљеног оригинала Д. з., као и доцније кодификаторске и редакторске прераде настале у доба Царства или у областима и државама пониклим на његовом подручју. У већини рукописа старије редакције Законику претходе Скраћена синтагма Матије Властара с Правилима Св. Јована Посника (СС) и Јустинијанов закон (ЈЗ). СС је настала избором, редиговањем и новом систематизацијом правних правила из српског превода пуне (интегралне) верзије грчке Синтагме, византијског номоканонског зборника који је саставио у Солуну монах Матија Властар 1335. ЈЗ представља правну компилацију створену превођењем прописа грађанског и кривичног права и судског поступка из различитих византијских правних зборника, од чега готово половину из Земљорадничког закона. Овакав троделни кодекс обично се назива Душаново законодавство иако нема недвосмислених доказа о томе да су још за Душанова живота ова три законска текста здружени у један правни зборник. Заправо, ниједан од рукописа у којима су сва три текста преписана није старији од прве четврти XV в., а најстарији рукописи српског превода Синтагме Матије Властара, на основу којег је редигована њена скраћена верзија, потичу из последње четвртине XIV в.

Старија редакција сачувана је у следећим преписима: 1. Струшки, последња деценија XIV в., 15 листова са око 100 чланова, један од писара дечански монах Данилац Левооки (Российская государственная библиотека, Москва); 2. Ходошки, прва трећина XV в., садржи 131 члан (Knihovna Národního muzea, Praha); 3. Хиландарски, 1420--1430, текст се прекида код 125. члана, исти писар (Манастир Хиландар); 4. Студенички, око 1430, избор око 60 чланова Законика и посебна редакција Скраћене синтагме (Архив ХАЗУ, Зг); 5. Атонски, друга четвртина XV в., (Российская государственная библиотека, Москва); 6. Бистрички, средина XV в., писар Давид (Государственный исторический музей, Москва); 7. Барањски, прва четвртина XVI в. (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић", Бг); 8. Призренски, прва четвртина XVI в., према језику и редоследу прописа сматра се најближим изгубљеном оригиналу (НБС); 9. Шишатовачки, средина XVII в. (Knihovnа Národního muzea, Praha); 10. Раковачки, 1700--1701, преписао јеромонах Пахомије Месићанин из манастира Велика Ремета, садржи особене редакције СС и ЈЗ, а препис Д. з. има у саставу 15 чланова којих нема ни у једном другом препису, као и повељу цара Душана уз Законик (Knihovnа Národního muzea, Praha).

Најраније у другој половини XVII в. настала је млађа редакција Душановог законодавства, са особеним решењима у саставу и језику. Она је највероватније поникла у круговима Српске цркве с циљем да се, коришћењем ауторитета светих царева и угледа Д. з., његова грађа прилагоди и употреби за регулисање оних правних односа у којима су црквена јерархија и представници самоуправа задржали надлежност под туђинском влашћу. Најмаркантнија одлика рукописа млађе редакције јесте расподела грађе из три правна састава (СС, ЈЗ и Д. з.) у два -- тзв. Закон Константина Јустинијана или Књига звана судац (ЗКЈ) и Законик македонског цара Душана. У садржају Д. з. вршена је даља редукција избацивањем одредаба које су изгубиле актуелност, стил и језик су осавремењени, а прописи често преформулисани или проширени тако да постану ближи схватањима људи и приликама XVII и XVIII в. Изостављена је СС, као посебан део законског зборника, а већи део њених одредаба укључен је у састав ЗКЈ и Д. з.

У српском Приморју Д. з. се користио све до краја XVIII в. У територијално, политички и економски скромним аутономним општинама (Паштровићи, Грбаљ), с традиционалним друштвом у којем је обичајно право имало истакнуту улогу, Д. з. је прерађен и добрим делом прилагођен начину живота и суђења, као и говорном језику. Друга главна област примене Д. з. коначно се уобличила у кругу српске јерархије и поданика Хабзбуршке монархије, након Велике сеобе, у последњој деценији XVII в. и првих година XVIII в., можда и на подстицај српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Ова скупина рукописа, условно названа карловачка, по Карловачкој митрополији, где је настала и примењивала се, одликује се очигледним и ненамерним премештањем чланова, које је озакоњено преписивањем с предлошка поремећеног распореда листова и континуираном нумерацијом по новом редоследу. Српска црквена јерархија у Хабзбуршкој монархији настојала је и да умножавањем Д. з. нагласи српску државно-правну традицију и тежње ка обнови државне самосталности.

Млађа редакција сачувана је у следећим преписима: 11. Раванички, друга половина XVII в. (Knihovnа Národního muzea, Praha); 12. Патријаршијски, крај XVII -- почетак XVIII в., преписао дијак Вељко Поповић (Библиотека Српске патријаршије, Бг); 13. Борђошких, око 1703--1710, преписао даскал Максим (БМС); 14. Попиначки, око 1705 (БМС); 15. Текелијин, 1711, преписао дијак Вељко Поповић (БМС); 16. Сандићев, око 1724 (БМС); 17. Ковиљски, 1726, преписао Стефан Стојковић, архиепископски егзарх (БМС); 18. Софијски, 1728, исти писар (Национална библиотека „Св. св. Кирил и Методий", София); 19. Београдски, пре 1757 (Народна библиотека у Београду, изгорео 1941), препис Јанка Шафарика из 1847 (Knihovnа Národního muzea, Praha); 20. Режевићки, прва половина XVIII в. (Архив ХАЗУ); 21. Хоповски, око 1750, преписао Спиридон Јовановић, хоповски јеромонах (Музеј СПЦ, Збирка Радослава Грујића); 22. Карловачки, 1764, преписао Петар Теодоров, ритор Покровобогородичине школе у Карловцима (НБС); 23. Вршачки, 1772, преписао у Карловцима Јован Фелдвари, архиепископски архиђакон (Градски музеј Вршац); 24. Румунски, 1776, превод на румунски (Biblioteca Academiei Române, Bucureşti); 25. Грбаљски, последња четвртина XVIII в., преписао Антонио Батута, канцелар Грбаљске општине (Архив Збирке Валтазара Богишића, Цавтат); 26. Богишићев, друга половина XIX в. (Архив Збирке Валтазара Богишића, Цавтат); 27. Јагићев, друга половина XIX в. (Семинар за српски језик Филолошког факултета у Бг).

ИЗВОРИ: Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354, Ст. Новаковић (прир.), Бг 1898; Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Н. Радојчић (прир.), Бг 1960; Законик цара Стефана Душана, књ.1, Струшки и Атонски рукопис, М. Беговић (ур.), Бг 1975; књ. 2, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, М. Беговић (ур.), Бг 1981; књ. 3, Барањски, Призренски, Шишатовачки, Раковачки, Раванички и Софијски рукопис, М. Пешикан, И. Грицкат Радуловић, М. Јовичић (ур), Бг 1997; књ. 4, Патријаршијски, Борђошки, Попиначки, Текелијин, Сандићев, Ковиљски, Београдски, Режевићки, Карловачки, Вршачки, Грбаљски, Богишићев и Јагићев рукопис, К. Чавошки, Ђ. Бубало (ур.), Бг 2015; Душанов законик, Ђ. Бубало (прир.), Бг 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Радојчић Костић, Библиографија о законодавству цара Стефана Душана, Бг 2006; С. Ћирковић, „Студије о Душановом законику: 1. Наслови и редни бројеви чланова", Мешовита грађа, 2006, 27; „Студије о Душановом законику: 2. Удвојени, раздељени и фрагментарни чланови Раковачког рукописа", Мешовита грађа, 2011, 32; Ђ. Бубало, „Оглед из историје текста Душановог законика (рукописно окружење)", ЗРВИ, 2013, 50/2; „Време Душановог законика", Slověne/Словѣне, 2015, 2.

Ђ. Бубало