ДУШАН

ДУШАН (Стефан Душан), краљ, цар (Зета, 1308 -- околина Верије, 20. XII 1355), владао 1331--1355. Отац му је био краљ Стефан Дечански (владао 1321--1331), а мајка Теодора, кћи бугарског цара Смилца. Стефан је око 1306. постао млади краљ у Зети, а око 1308. му се родио син Д. Око две године касније родио се и Душица, Д. млађи брат. После побуне 1313. Стефан је ослепљен и послат у Цариград под надзор Палеолога, заједно са породицом. У изгнанству су провели седам година, а за то време је умро његов млађи син Душица. Д. се у дечачким годинама упознао са цариградском средином. Породица је живела у манастиру Светог Јована Претече (Продрома), где се налазила висока медицинска школа, па је Стефан Дечански излечио оштећени вид, што се сматрало чудом. Стефан је молио Данила, који је био у Хиландару, а он и братство -- краља Милутина и архиепископа Никодима за повратак у земљу. Милутин се смиловао и затражио од византијског цара да пусти Стефана са породицом. По повратку у земљу (1320) добио је жупу Будимљу (област око Берана) на име издржавања, а Д. је остављен на двору под дединим окриљем. У сукобима после Милутинове смрти, крајем 1321, победио је његов отац Стефан уз подршку цркве.

На Богојављење 6. I 1322. Стефан је крунисан за краља, а Д. за младог краља. Тада је добио на управу Зету, Приморје и Хум. Пошто је био јако млад, добио је саветнике, краљу одане људе, међу којима се помињу војводе Младен и Војин и челник Ђураш. Двор му је био у близини Скадра, на обали реке Дримац. У месецима после крунисања остао је без мајке (1322), а краљ се убрзо (1324) оженио Маријом Палеолог. У време побуне Бранивојевића (1326), хумске властеле, и рата Дубровчана и босанског бана са њима, Д. је са војводама Младеном и Војином био у близини али се није активно мешао у сукобе. У рату са Босном око Хума (пре 1329) Д. је активно учествовао. У Полимљу, код цркве Светог Николе, победио је Босанце, пролио много крви и однео огроман плен. То је први податак о Д. учешћу у ратним дејствима. Убрзо (1330) он се опет истакао као изузетан ратник у Бици код Велбужда, када је српска војска потукла бугарског цара Михаила Шишмана, који је том приликом погинуо. У позну јесен 1330. избио је сукоб између краља и Д. Краљ је почетком 1331. дошао у Зету и разорио двор младог краља, који је побегао на другу обалу Бојане. Након тога су се измирили, а Д. је у мају посетио Дубровник, где су му указане све почасти. Већ крајем августа поново је букнуо сукоб са краљем Стефаном. Д. је тајно кренуо из Скадра ка Неродимљи и заробио децу и жену краљеву, Стефан је побегао у Петрич, али је морао да се преда. Д. се крунисао у Сврчину 8. IX 1331, а Стефан Дечански је послат у Звечан, где је под нејасним околностима умро. По Нићифору Григори, удавили су га великаши без Д. сагласности. Дечани у то време нису били завршени, па је краљево тело касније пренето у њих, а том приликом је успостављен и његов култ.

После крунисања, српска властела је очекивала да је нови краљ поведе у освајачке походе, због чега су и збацили његовог оца. Д. је у јесен 1331. кренуо на југ и том приликом је заузета Струмица. Долазак пребега Сиргијана на српски двор (1333) била је прилика да се крене у озбиљна освајања у Македонији. Ратовање је почело у лето 1334, Сиргијан је освојио Касторију (Костур), а Д. Охрид и Прилеп, а онда су заједно кренули на Солун. Под Солуном је Сиргијан убијен у атентату, а Срби су прекинули напад на град. После сусрета Д. и цара Андроника III Палеолога закључен је мир, а српски краљ је задржао Охрид, Прилеп, Струмицу, Железнец и Чемрен. Мир са Византијом је био неопходан јер је угарски краљ Карло Роберт кренуо у рат против Србије. Д. је стигао до Жиче када је угарску војску захватила паника, па се у нереду повлачила, а приликом преласка Саве многи угарски војници су се подавили. Срби су тада задржали Мачву и привремено запосели Београд.

У пролеће 1331. у Бугарској је збачен Иван Стефан, сестрић Стефана Дечанског, а на царски престо доведен Иван Александар, син деспота Страцимира. Стефан Д. је са њим успоставио добре односе, који ће потрајати до краја његове владавине. Залог добрих односа била је Јелена, Александрова сестра, која је као Душанова невеста приспела на српски двор. Њихово венчање је обављено у јулу 1332. Током 1336. доћи ће до кризе у овом браку, чак је српски краљ водио преговоре о новој женидби. Криза је наступила јер за четири године брака нису имали порода. Убрзо је Јелена родила Уроша (1336/1337), па су брачни неспоразуми нестали. Током исте године (1336) у Радовишту, на српској територији, дошло је до новог сусрета српског краља и византијског цара. Том приликом су се упознали Д. и Јован Кантакузин. Крајем 1337. (19. XII) умро је архиепископ Данило II, већ 3. I 1338. рукоположен је Јоаникије, који је пре тога био краљев логотет. На северу су са Угрима настављени стални сукоби, а српски краљ је ту углавном водио одбрамбене ратове. По доласку на власт Д. је морао да среди прилике на територији којом је управљао као млади краљ. Босна је после 1331. трајно потиснула Србију из долине Неретве, а Срби су до 1336. повратили Невесиње и Загорје. Дубровчанима је 1333. уступљен Стон са Пељешцем у лено за суму од 8.000 перпера и годишњи трибут од 500 перпера (стонски доходак).

У јуну 1341. умро је цар Андроник III Палеолог и оставио малолетног Јована V као наследника. У Византији је букнуо грађански рат између намесништва које чине мајка Ана Савојска, патријарх Јован Калекас и Алексије Апокавк са једне стране и великог доместика и пријатеља преминулог цара Јована Кантакузина, који је штитио интересе крупног племства. Када су почели прогони његових присталица у престоници, Канатакузин се у Дидимотици октобра 1341. прогласио за цара чиме је отпочео грађански рат. Стефан Д. се исте године припремао за рат набављајући оружје у Венецији, а стигло му је и 300 најамника са Запада. Витез Палман са немачким најамницима је присутан у Србији од 1333. Српски краљ је напао градове у Македонији. Јован Кантакузин је у међувремену изгубио присталице, посебно у Солуну где су власт преузели зилоти, па је дошао у Србију да затражи Д. помоћ. Састали су се у Паунима, где је склопљен споразум по коjем је свако задржавао оно што освоји у походу. Из Пауна је део српске војске са Јованом Кантакузином кренуо на Сер, али је због епидемије српска војска морала да се повуче. У јесен исте године царица Ана Савојска је послала посланство Д. са циљем да га одговори од савеза са Кантакузином, али је он то одбио. Крајем 1342. умро је Хреља, па су Срби запосели његове градове Струмицу и Мелник. У пролеће 1343. опет је преузет неуспешан поход на Сер, после којег је Кантакузин опет морао да се повуче у земљу Срба. Априла 1343. напустио је табор српског краља и освојио Верију. Српски краљ је освојио Берат, Кроју и Валону у залеђу Драча. Тада су освојени и Костур, Канина, Воден и Лерин. Сва ова освајања су допринела раскиду са Кантакузином. У лето 1343. Д. је уз посредство Млечана склопио савез са цариградским регенством. Том приликом је био уговорен и брак између Уроша и цареве сестре. Јован Кантакузин је ступио у савез са емиром Смирне Умуром и у грађански рат увео Турке. Српски одреди су се са њима први пут сукобили 1344. код Стефанијане и били поражени. У пролеће 1345. Кантакузин је уз помоћ Турака поразио војводу Момчила који је у бици погинуо. У исто време у Цариграду је убијен Алексије Апокавк, па је Кантакузин кренуо на престоницу. За то време краљ Д. је 24. IX 1345. освојио Сер и остао у њему извесно време. Тада је под српску власт доспела и Света Гора. Исте године је пала и Верија у залеђу Солуна.

Цар Стефан Душан са царицом Јеленом, манастир Лесново код Кратова, око 1350.

Идеја о царству је код Д. постепено сазревала. После освајања 1342/1343. у његовој титули се јављају грчке земље (честник Грком). Следио је етапе уздизања василевса Ромеја, па се најпре прогласио за цара крајем 1345, највероватније у Серу, а затим је свечано крунисан у Скопљу 1346, на Ускрс. Крунисање је обавио патријарх Јоаникије, који је пре тога уздигнут за патријарха, уз сарадњу са трновским патријархом Симеоном. Приликом царског крунисања, Урош је крунисан краљевском круном, што је представљало тежњу да се очувају неке државно-правне традиције Србије. Тада је земља формално подељена на краљеве српске и цареве грчке земље. Међутим, Д. је и даље управљао целокупном државом. Подела је одражавала два социјална и управна система. Његов однос према Византији се може посматрати као нека врста савладарства, јер је Д. Јована V Палеолога признао за василевса Ромеја. Он се у српским хрисовуљама потписује као цар Срба и Грка, а у грчким најчешће као цар Србије и Романије, везујући се за територијалне, а не етничке називе. Реакција Византије је уследила неколико година касније, а покренуо је патријарх Калист, у јесен 1350. када је изречена анатема Д., Јоаникију и српским архијерејима. Идејни покретач овог поступка био је Јован Кантакузин, који је заузео Солун и отпочео напад на српске градове у залеђу. Крајем пролећа 1351. у близини Солуна закључен је уговор о савезу између царева Д. и Јована V, који је признао царску титулу Д. (василевс Србије), ограничену на Србију. Д. је њему признао титулу цара Ромеја и извесно првенство. Његову царску титулу су признали и Света Гора и Млечани. Угарска и папска курија то нису учиниле.

У фебруару 1347. Јован Кантакузин је ушао у Цариград и крунисао се царском круном, а Јована V оженио својом кћерком. Упркос томе, сукоби међу њима нису престали. Српски цар је користио сукобе у Византији и наставио освајања. На удару српских трупа се нашао Епир. Његово освајање се одиграло постепено: 1346. заузета је Јањина, а 1347. Арта и јужни делови области. Поверен је на управу брату деспоту Симеону (Синиши) Палеологу. После освајања Епира Д. се окренуо Тесалији, која се није могла бранити због катастрофалних последица куге. За намесника је постављен војсковођа кесар Прељуб, који је и предводио поход, а средиште власти је померено из Ларисе у Трикалу. Овим су завршени освајачки походи цара Д. и досегнуте коначне границе српског царства. Све време он је предузимао дипломатске акције које су имале за циљ освајање Солуна. Правио је и планове о освајању Цариграда и 1350. преговарао о томе са Млечанима, али су они одбили да у томе ангажују своју флоту. У новоосвојеним крајевима Ромеја цар Д. се ослањао на своје проверене војсковође (Јован Асен, Симеон, Прељуб), али и на грчке архонте који су били спремни да прихвате српску власт, а заузврат су од цара награђивани поседима. Такође је и део архијереја остао на својим местима и наставио да врши службу у оквирима српске цркве.

Крајем августа 1347. Стефан Д. се са породицом склонио на Свету Гору, јер се из Цариграда ширила епидемија куге (црна смрт). Породица је прво дошла у Хиландар, па у Есфигмен и Велику Лавру Светог Атанасија, до Светог Пантелејмона. По повратку у Хиландар царска породица је отишла у Кареју, а путовање се завршило у Ватопеду. На Светој Гори српски цар се састао са славним исихастом Григоријем Паламом, архиепископом Солуна. Света Гора је била важан сегмент цареве политике којом је он најјасније истицао своје универзалистичке претензије васељенског цара. Зато се једнако бринуо о благостању свих тамошњих монашких братстава. Други сегмент ове политике је законодавство, чији је смисао цар изложио у повељи која је претходила првом делу Законика. Крајњи циљеви нису били овоземаљски, него је требало да послуже спасењу читаве заједнице у животу који предстоји. Закони су изједначени са врлинама и извиру из православне вере. Настојало се на обухватању свих области живота.

У јесен 1350. цар Стефан Д. је кренуо у поход против босанског бана Стјепана II Котроманића. Крајем 1349. истекло је примирје између две државе, па је босански бан напао Србију у Приморју. Д. је освојио Хум и град Нови на Неретви, Трогир и Шибеник су припремали дарове за цара. Поход је нагло прекинут, јер је Јован Кантакузин заједно са Турцима напао градове у Македонији и освојио Верију и Воден (Едеса), а Сервију је одбранио кесар Прељуб. На повратку за Македонију цар и царица су посетили Дубровник. По одласку српске војске босански бан је опет запосео изгубљене територије. Крајем године српски цар је већ био под бедемима Солуна, поново је освојен Воден, а у пролеће 1351. Радослав Хлапен је вратио под српску власт Верију.

У лето 1351. стигла је Ана Савојска у Солун и одвратила свог сина цара Јована V од склопљеног савеза са српским царем. Византијски цар је затим отишао у престоницу, а одатле у Тракију, где се сукобио са Матијом Кантакузином. Опет се обратио за помоћ цару Д., који му је послао 7.000 коњаника. Кантакузин је добио помоћ од Орхана, на челу са његовим сином Сулејманом. Код Дидимотике савезници зараћених страна су налетели једни на друге. Бугарски одред је побегао, а Срби под казнацом Бориловићем су остали на пољу и упустили се у бој у равници на обали Марице. Битка код Емфитиона 1352. завршила се поразом Срба, а исте године су Турци освојили Цимпе на европској обали Хелеспонта.

У последњим годинама владавине цар Д. је морао да посвети пажњу северној граници, где је све време његове владавине тињао сукоб са Угарском. Угарски краљ Лајош I је 1353. лично повео рат против Србије који је имао карактер крсташког похода. Срби су затворили путеве од Рудника, па су се Угри повукли преко Саве и Дунава. Рат се наставио и 1354, а оба владара су била или близу или на самом бојишту. У једном моменту цар Д. је био у Брусници, а Лајош I у Београду. Због маларије, угарска војска је морала да се повуче.

Свестан угарске опасности, цар Д. је покушао да се приближи новом папи Иноћентију VI (1352--1362), али је то чинио и због свести о надолазећој опасности од Османлија. Патријарх Јоаникије се вероватно није сложио са овом идејом, али је у лето 1354. српски цар отправио у Авињон репрезентативно посланство које су чинили: општи дворски судија Божидар, кефалија Сера Нестонг и Которанин Дамјан. Д. је у писму папи обећао да ће га признати као оца хришћанства и да ће прихватити католичку веру. Заузврат, папа ће га именовати за капетана хришћанске војске да би повео крсташки рат против Османлија. Папа је послао легате у Србију на челу са епископом са Сицилије Петром Томом, а писао је и царици Јелени, краљу Урошу, патријарху Јоаникију и једном броју српских великаша. У међувремену 3. IX 1354. умро је патријарх Јоаникије. Цар је Петра Тому примио у Крупиштима на обали реке Брегалнице. Филип Мезијер, биограф Томе, описује Д. као крупнијег од многих и страшног изгледа. Цар је легата хладно примио, вероватно и због тога што је у међувремену нестало угарске опасности, јер је угарски краљ кренуо у рат са Венецијом. У мају 1355. зараћене стране су закључиле примирје.

На сабору у Серу новембра 1354. изабран је за патријарха Хиландарац Сава, који је од 1347/1348. био игуман. Крајем исте године Јован Кантакузин је абдицирао и замонашио се, чиме је окончан грађански рат у Византији. Зиму 1354/1355. Д. је провео у Серу, а у лето 1355. неко време је боравио у Крупиштима на десној обали Брегалнице. У августу је боравио у Скопљу. Те године је део српске војске ангажован у Далмацији, помажући Д. сестри Јелени, удови Шубића, да одржи Скрадин и Клис, јер је Омиш већ била изгубила. Витез Палман је запосео Клис, а војвода Ђураш Илијић је ушао у Скрадин. Они су, када градове нису могли да одбране, предали исте Млечанима по Д. наредби. Српски цар се 5. XII налазио под Веријом, припремајући се за нови поход на Византију. Преминуо је изненада, а сахрањен је у својој задужбини, Светим Арханђелима код Призрена.

С.иниша Мишић

У усменој традицији упамћен је под породичним/наследним именом Немањића -- Стефан (којим је истицана чињеница да је реч о крунисаним, овенчаним владарима), а помиње се и као Степан, Стјепан, Стипан, Шћепан. Име Д. јавља се само у новијем слоју певања, махом у песмама о црногорској династији Петровић, у којима је очита идеолошко-политичка тенденција да се успостави континуитет нове владарске лозе с добом највеће српске моћи и експанзије: „Како што је књаже Петровићу/ На Цетиње насред Горе Црне,/ А насљедник Душана Стефана". Спорадично се среће и тамо где се успоставља дистинкција између Д. и његовог оца Стефана Дечанског („Еден беше кральски цар Степан,/ друг беше кральски цар Душан", Миладиновци 47). Водећи се архаичном логиком која митизује све везано за почетке (време, простор, делатнике, поступке), епика је и оснивача српске средњовековне државе Стефана Немању назвала царем и, као Стефана Душана, хијерархијски надредила осталим јунацима. Сходно свом виђењу, владарима је на рачун ратничких атрибута и функција пружила друге могућности, а као родоначелнике везала за архаичну тему инцеста која обнавља божанску хијерогамију (првопредачки, свети брак). Док се, међутим, у Немањином случају вертикалан инцест (син--мајка) реализује у незнању („Наход Симеун", Вук II, 15; песма за коју се сматра да је једна од епских објективизација Немањиног лика), у Д. се хотимичан хоризонталан инцест (брат--сестра) спречава интервенцијом „провизур Мијајла"/„ђакона Јована" и више силе („Удаја сестре Душанове", „Душан хоће сестру да узме", Вук II, 27, 28). Тема инцеста сенчи и песму о другом епском находу -- Момиру -- у којој цар Степан подлеже интригама деветорице везира и оклеветаног посинка осуђује на смрт, због чега се веша и његова јединица Гроздана (Вук II, 30). Епилог песме, који варира финалну формулу из круга варијаната о растављеним љубавницима („На Момиру зелен бор никао,/ На Гроздани винова лозица,/ Савила се лоза око бора,/ К'о сестрина око брата рука") показује да је епика по инерцији асоцирала мотив инцеста и фигуру цара Стефана чак и онда када је митске предлошке битно модификовала и улоге у сижеу другачије расподелила. Поред неостварене женидбе (спречени инцест), за цара Стефана везује се и други, далеко познатији и учесталији варијетет -- женидба с препрекама. Песма о женидби „српског цар Стјепана" Роксандом, ћерком леђанског краља Мијаила, типска је и најпотпунија реализација обрасца јуначке женидбе с препрекама пре одвођења девојке (мегдан, прескакање коња, стрељање јабуке кроз прстен, препознавање невесте међу „једноликим" девојкама) и на повратку сватова (сукоб с демонским пресретником у гори). У складу с општим епским доменом (владара) и пасивном природом младожење у епском моделу свадбеног обреда, цар Стефан није делатан лик. У најпознатијој варијанти из овог круга -- „Женидби Душановој" (Вук II, 29) Тешана Подруговића -- функционална замена (заточник) му је сестрић Милош Воиновић, који се, маскиран у „црног Бугарина" / „млађано Бугарче", незван прикључује сватовској поворци и решава све „тешке задатке", укључујући и последњи -- двобој с троглавим војводом Балачком. Иако је цар Д. оставио наследника титуле и династије на престолу, догађаји који су се одиграли убрзо по његовој смрти (крунисање Вукашина Мрњавчевића и његовог сина Марка, Маричка битка, смрт цара Уроша, Косовски бој) усмерили су фолклорну имагинацију ка предањима о обести властелина, узурпацији престола и казни због огрешења о царску вољу и лозу. Стога је и типичан епски мотив -- тестамент умирућег јунака -- у случају цара Стефана инкорпорирао ширу, историјски неосновану фолклорну традицију о невери краља Вукашина и нелегитимном преузимању власти („Чујеш ли ме, мој млади Урошу!/ Има љеба, но је у другога,/ Баш у кума Вукашина краља", Вук II, 33). Док је Вукашина маркирала као „проклетог" и „пријевару стару", епика је, на другој страни, кнезу Лазару прибављала легитимитет и предсказањем из књига „староставних" и вољом цара Стефана, који -- у епском виђењу -- женидбом „слуге Лаза" за Милицу, јединицу Југ Богдана, трасира путеве историје: „Милица је Лазу суђеница,/ На њему ће останути царство,/ Са њоме ће царовати Лазо/ У Крушевцу код воде Мораве" (Вук II, 32).

Л.идија Делић

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta Serbica, Vindobonae 1858; Monumenta Ragusina, I, II, V, Zagrabiae 1879, 1882, 1897; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I--1, Бг 1929; А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Бг 1936; Законик цара Стефана Душана I. Струшки и Атонски рукопис, Извори српског права, IV, Бг 1975; ВИИНЈ, 6, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, „Итинерар краља и цара Душана", Гласник СНД, 1938, 19; Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Бг 1940; М. Динић, „Душанова царска титула у очима савременика", Зборник у част шесте стогодишњице Душановог законика, Бг 1951; „За хронологију Душанових освајања византијских градова", ЗРВИ, 1956, 4; „Српска владарска титула за време царства", ЗРВИ, 1958, 5; Б. Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, Бг 1960; Љ. Максимовић, „Грци и Романија у српској владарској титули", ЗРВИ, 1966, 9; T. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; М. Благојевић, „Када је краљ Душан потврдио Дечанску хрисовуљу", ИЧ, 1970, 16--17; Историја српског народа, 1, Бг 1981; Б. Крстић, Индекс мотива народних песама балканских Словена, Бг 1984; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; С. Ћирковић, „Србија уочи царства", у: Дечани и византијска уметност средином 14. века, Бг 1989; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1992; Р. Радић, Време Јована V Палеолога, Бг 1993; Б. Ферјанчић, Византијски и српски Сер у 14. столећу, Бг 1994; „Стефан Душан и српска властела у делу Јована Кантакузина", ЗРВИ, 1994, 33; Љ. Максимовић, „Српска царска титула", С. Ћирковић, „Србија и царство", Глас САНУ, 1998, 10; З. Карановић, „Братско-сестрински инцест између хијерогамије и родоскрвног греха (на примеру песама које певају о намери цара Стефана да се ожени сестром)", КИ, 2002, 34, 118; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан -- краљ и цар (1331--1355), Бг 2005; Л. Делић, Живот епске песме, Бг 2006; Д. Петковић, Типологија епских песама о женидби јунака, Бг 2008; С. Самарџија, Биографије епских јунака, Бг 2008.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)