ДУРАТИВНОСТ

ДУРАТИВНОСТ (лат. durare: трајати), као једна од супкатегорија комплексне категорије аспектуалности, означава временски неограничено вршење глаголске радње у континуитету, без експлицитног указивања на достизање њене унутрашње апстрактне границе; односно, непрекидно трајање радње без изражавања стадија (почетне, средишње или завршне тачке) њенога тока у интервалу између двају рубних догађаја. Може се изражавати лексичким средствима „унутарње" д. („унутарњег времена" радње) -- дуративним глаголима несвршенога вида (НСВ), како перманентно-еволутивним (нпр. трајати, расти, тећи, читати, писати, орати, говорити, ходати) тако и перманентно-статичким (нпр. гледати, чекати, седети, лежати, спавати итд.). Обележје „унутарње" д. имају и поједини начини глаголске радње свршенога вида (СВ), пре свега пердуративни (проборавити), делимитативни (поживети), сативни (најести се). Д. се може изражавати и различитим контекстуалним (аспектуалним) показатељима „спољашње" д. -- квантитативним адвербијалима маркиране д. који нису део семантике изворних дуративних глагола-предиката НСВ (Читаву ноћ је спавао), адвербијалима са недуративним глаголима-предикатима СВ у виду „затворене" (резултативне) д. везане за рок реализације радње (Узорао је њиву за два сата) или пак за рок очувања резултата (Заћутао је на два дана), те аспектуално-таксисним конструкцијама у којима уз дуративне глаголе (НСВ) и темпоралне адвербијале учествују и глаголи СВ (Чекаћемо /дотле/ док нам не досади).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Грубор, Аспектна значења, Зг 1953; А. В. Бондарко (прир.), Теория функциональной грамматики: Введение. Аспектуальность. Временная локализованность. Таксис, Ленинград 1987.

Д. Војводић