ДУПНИЧКА ЕПИСКОПИЈА

ДУПНИЧКА ЕПИСКОПИЈА, постојала је као самостална епархија у периоду XV--XVIII в., на простору данашње западне Бугарске. Вероватно је основана као епархија Цариградске патријаршије, али је 1566. припојена обновљеној Пећкој патријаршији. Добила је име по седишту у Дупници која је изникла поред остатака античког града Германије. На антички град још увек подсећа река Германштица. Налазила се у суседству Самоковске епархије, али се у изворима јасно разликује од Радомирске и других суседних епархија. Њену самосталност потврђује запис из 1565. на четворојеванђељу у којем се помињу епископи радомирски Мардарије и дупнички Митрофан. У списку цариградских коначишта Самоков и Дупница уписани су посебно. У XVII в. дешавало се да има заједничког епископа са Самоковском епархијом што потврђује запис из 1666. на једној књизи писаној за Ананија, епископа „Самокову и Дупници". Самоковског епископа Симеона (Поповића) Турци су 1737. ухватили у Дупници, мучили као подстрекача народног устанка и у Софији обесили. Д. е. остала је у канонској јурисдикцији све време трајања Пећке патријаршије. Укидањем Пећке патријаршије 1766. припала је Цариградској патријаршији, што је патријарх искористио да је укине и њен простор припоји Самоковској епископији.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, III 1905.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином 17. века", Глас САНУ, 1980, 320.

Р. Милошевић