ДУПИЛО

ДУПИЛО, племе у Црној Гори које припада Црмничкој нахији, као делу Старе Црне Горе. Племенска област граничила се са Ријечком нахијом односно територијом племена Љуботињ на северу, Скадарским језером на истоку, племеном Подгор, односно селом Орахово на југу и племенима Брчели и Грађани на западу. Површина те области је 2.855 ха. У саставу племена су четири села: Д., Попратница, Трново и Комарно. У прошлости је око села Трново и Комарно било спорова са Љуботињанима. После оружаног сукоба између Ријечке и Црмничке нахије, у другој половини XVII в., ова села су припала Д., чиме је племе заокружило своју територију. Називи црмничких племена одговарају називима сеоских насеља која су имала највећу улогу у њиховом формирању. Први помени насеља Д. и Трново датирају из повеље краља Стефана Владислава из 1234. Дупљани се помињу и у повељи Ивана Црнојевића из 1482. У турском дефтеру из 1521. Д. се помиње под називом Дупилови. Тумачење постанка имена овог села везано је за конфигурацију тла на којем се оно формирало. То су две дубоке увале у облику дупље, Пудило и Туње. Село је заштићено са свих страна, a делимично отворено само ка југоистоку, ка Ораховском пољу. С обзиром на повољне услове живота, благу климу и обиље воде, Црмница је била насељена у даљој прошлости. О томе сведоче и камене гомиле, могиле, претпоставља се из времена Илира, којих има највише управо на подручју Д. (у атару Трнова четири, на Комарну девет итд). За неке од њих је потврђено да су биле гробнице. Материјални трагови на територији племена постоје и из римског периода. Релативно рано ове пределе населили су и Словени, који од тада представљају већину, док је у мањем броју заступљено и, углавном сточарско, влашко и албанско становништво. Старије словенско становништво у Црмници је запамћено под именом Стари Зећани. Међутим, племе Д., као ни друга племена у Црмници, нису формирали Стари Зећани, него таласи досељеника изазвани превасходно турским освајањима. Та досељавања могу се пратити од XIV в., а нарочито су се интензивирала после пада Скадра 1479. Досељеници су били релативно разнородни. Братственичка предања, на пример, наводе порекло неких братстава у Д. са Косова и Метохије, из Васојевића итд. Како су нови досељеници постајали многобројнији и јачали кроз процесе сплемењавања, суживот са старинцима је нарушен, а они су постепено потискивани. О неким старијим изумрлим или исељеним породицама, родовима или братствима у Д. сачувано је сећање у топонимима на територији племена, на пример Калин крш, Калина кула (Кали, Калачи), Куштулина лазина (Куштулићи), Фурланове зидине (Фурлан) итд. Поред тога, константно су се одигравале и миграције мањег обима, из економских разлога, али и због крвне освете или неког другог конфликта. Да би избегли турску одмазду због сарадње са Млечанима, после Кандијског рата у два маха -- 1656. и 1659, 26 црмничких породица, међу којима неке из племена Д., иселило се у Истру, у данашњи Перој, у којем и данас постоји мала црногорска заједница. Упркос повољним условима који су у прошлости привлачили досељенике, овај крај у савремено доба у већој мери карактерише исељавање. Године 1980. на територији Д. забележено је 17 братстава са 93 домаћинства. Међу најстарија братства која су тада живела у области племена убрајали су се Вучинићи и Петровићи. Према подацима државног пописа из 2003, у Д. је било 64 становника (23 домаћинства), у Трнову 18 (11 домаћинстава), у Комарну 26 (13 домаћинстава), а у Попратници 9 (4 домаћинства).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора. Етничка прошлост и формирање црногорских племена, Бг 1926; Ј. Вукмановић, Црмница. Антропогеографска и етнолошка испитивања, Бг 1988.

М. Прелић