ДУНЂЕРСКИ

ДУНЂЕРСКИ, породица велепоседника, индустријалаца, трговаца и задужбинара. Пореклом из Херцеговине, по породичној традицији из села Вишњева код Гацка, одакле су се доселили у близину Суботице. У Сентомаш (данашњи Србобран) доселили су се после Ракоцијевог устанка 1703--1711. Писани историјски извори на српском језику који говоре о њима појављују се у првој деценији XIX в. Презиме је изведено од речи дунђер која означава у исто време столара и зидара, али у породичној традицији и изворима није познато да се ико бавио овим занимањем. Први познати члан је Аврам (? -- 1823), за којег се зна да је имао брата без потомака. Уздизање породице почиње у време Гедеона (1807--1883), старијег Аврамовог сина, који је од оца наследио 60 ланаца земље, али је радом у породичној задрузи са својим синовима увећао и проширио посед, чија се вредност на крају његовог живота процењивала на милион форинти. Име је добио по владици бачком Гедеону Летићу који му је био кум. Два старија Гедеонова сина учествовала су 1848--49. у одбрани Сентомаша: старији Александар (1824--1885) и млађи Новак (1826--1860), народни капетан и заповедник код Фекетићке ћуприје. У одбрани је страдало 32 члана њихове шире породице.

Захваљујући земљишним поседима, преживели чланови су брзо успели да се финансијски опораве и надокнаде опљачкано и уништено. Од 1850. до 1865. чланови породице проширују своје послове: Александар се бавио највише сточарством, прво гајењем оваца, а од 1860, када су купили пустару у Сиригу, интензивирају узгој волова. У ортаклуку са касапином Костом Бараковићем отворили су касапницу, која је добро пословала. Најмлађи брат, Лазар (1833--1917), који је преузео најзначајније послове, успешно је трговао житом и кукурузом и до 1865. породица је поседовала осам лађа, којима су превозили робу од Врбаса до Бездана и Баје. Новак се бавио претежно земљорадњом. Из породичне задруге се прво издвојила његова удовица Стака, са својом децом (1876). Од Новакових потомака најуспешнији је био Стеван (1859--1933), оснивач Прве Сентомашке штедионице. Свој део имања узео је 1868. Александар, који је увећао свој иметак куповином поседа у околини Бечеја. После његове смрти имовину су поделили Лука и Данчика, синови из првог брака, и Богдан и Јаша, синови из другог брака. Богдан (1862--1943) био је бечејски велепоседник, а Јаша (1864--1935) један од најбогатијих и најуспешнијих новосадских привредника, који је највише улагао у послове везане за трговину житом. Лазар је пре осталих чланова почео улагања у индустрију. До I светског рата поседовао је две пољопривредне фабрике алкохола (шпиритуса), три фабрике за производњу пива (једну од њих је убрзо затворио), фабрику за производњу зејтина из репице, фабрику коломасти, велике млинове у Н. Саду и Инђији (са дневним капацитетом од 24 вагона) и два мања млина, фабрику тепиха у Великом Бечкереку. Уложио је капитал и омогућио фирми „Коста Илић и синови" из Лесковца куповину штофаре у Београду. Почетком 1914. индустрија је преусмерена на ратну производњу. Главни приходи породице пре рата и даље били су од улагања и обраде земље. Лазар је купио следеће спахилуке: Црну Бару у Банату од Марцибана, Чиб од Безередија, Кулпин од Самзеа, Турски Бечеј од Бишица, Камендин од Гоурјупа, Хајдучицу од Дамаскина, пустару Кирт у Солночкој жупанији од браће Ђерђеи. Обрађивали су и закупљена имања: добро загребачког Каптола у Модошу, добро католичког надбискупа у Бачу, пустару Сириг и имање српских православних владика, имање манастира Крушедол у Срему, имање мађарских магната Рудића у Бачком Алмашу. Укупно, 1900. поседовали су 42.000 јутара плодне оранице. Породица је имала у власништву неколико парних машина, велик број кућа и пет двораца: Чиб, Кулпин, Соколац, Хајдучица и дворац Богдана Дунђерског код Бечеја. Лазар је поседовао два хотела у центру Н. Сада и позориште Д. Били су чланови Управних одбора или председници следећих банака: Прве Србобранске штедионице, Српске банке д. д. из Загреба, Народне банке Краљевине Југославије, Јадранско-подунавске банке из Београда.

Захваљујући њиховом ангажовању, основана је Новосадска продуктна берза (1921), а др Гедеон био је њен доживотни председник. Јаша је 1924. основао д. д. ,,Продуктива" у Н. Саду, које се бавило откупом и препродајом пољопривредних производа, а 1935. ,,Житарско комисионо и извозно а. д." у Н. Саду. У међуратном периоду били су власници, оснивачи или акционари у следећим предузећима (по попису из 1938): ,,Икарус" (фабрика авиона Земун); ,,Ориент" (фабрички завод д. д. Н. Сад); ,,Графика" д. д. (уметнички штампарски завод, литографија и светли тисак); ,,Камендин" д. д. (фабрика серума, Н. Сад); Лазар је поседовао: млинове Чиб, Србобран и Хајдучица; економију ,,Хајдучица", пиваре у Чибу и Петровграду, фабрику и рафинерију шпиритуса у Чибу и Србобрану, фабрике леда и хладњаче у Н. Саду, Србобрану и Петровграду, индустрију конзерви ,,Кулпин" у Кулпину, кудељару у Чибу; Фабрику тепиха у Петровграду, Прву српску фабрику мреже а. д. у Петровграду, у Београду „Коста Илић и синови" (ткачницу вуне, предионицу, трикотажу и творницу одела), Индустрију аеропланских мотора Раковица, штампарију ,,Време" а. д., као и фабрику слаткиша, амбалаже и каблова. Ђорђе (Ђока) био је власник млина у Кулпину, кудељара у Кулпину и на економији Хајдучица, Српске фабрике конфекције а. д. у Конаку. Оснивачи су Новосадског сајма (1931), а поседовали су и неколико ергела.

Били су чувени добротвори и оснивачи неколико фондова: Гедеон је Матици српској 1884. тестаментом завештао 20.000 форинти за оснивање ,,Стипендијске закладе Гедеон Дунђерски"; за живота поклонио је у научне сврхе осам јутара земље србобранској школи (врт ,,Геданка"); Лазар и Софија основали су у Будимпешти задужбину за више и стручно образовање српских девојака ,,Св. Мајка Ангелина"; Лазар је 1891. изградио новосадско позориште (које је изгорело 1928); основао је 1895. Фонд Ленке Дунђерски. Богдан је имање и дворац завештао Матици српској за оснивање академије за изучавање економије и пољопривреде. Др Гедеон Д. је 1929. Универзитетској библиотеци у Београду поклонио вредну збирку књига Петра Стојадиновића од око 8.000 књига, 160 писама знаменитих људи и велик број часописа. Олга Д. Јовановић саградила је цркву у Хајдучици; Лазар гробну цркву у Србобрану, коју је осликао Стеван Тодоровић; Стеван је подигао гробну цркву у Србобрану, а Богдан гробну цркву на имању код Бечеја (чији је иконостас радио Урош Предић, а портрете на медаљонима Ђорђе Јовановић). Портрете чланова породице Д. радили су Стеван Тодоровић, Урош Предић и Паја Јовановић. После II светског рата Д. су остали без већег дела имовине, а Ђорђе и Богдан су проглашени за народне непријатеље (на захтев потомака Ђорђе је рехабилитован).

ИЗВОРИ: АрВ; АЈ; Историјски архив Сента, одељење у Бечеју; РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Аврамовић, Привреда Војводине од 1918. до 1929/30, докторска дисертација, Н. Сад 1961; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа. и колонизација у Бачкој 1918--1941, Н. Сад 1968; А. Касаш, Записи Л. Д. о свом животу и стицању породичног иметка, Н. Сад 1995; Љ. Николин, Сталеж Дунђерских, Бг 1996; В. Димитријевић, Дунђерски--историја једне велепоседничке породице 1918--1941, докторска дисертација, ФФ Бг, 2009; И. Бецић, Министарство финансија КЈ 1918--1941, Бг 2012.

В. Димитријевић