ДУНАВСКА БАНОВИНА
ДУНАВСКА БАНОВИНА, административна област Краљевине Југославије са
седиштем у Новом Саду. Формирана је на основу Закона о називу и подели
Краљевине на управна подручја од 3. X 1929, а после доношења
Септембарског устава 1931. и утврђивања бановинских граница простирала
се на површини од 31.479 км^2^ или 12,7% државне територије. Обухватала
је Банат, Бачку, Барању, већи део Срема, целу Шумадију, Браничево и
Стиг. На северу се граничила са Мађарском, на североистоку са Румунијом,
на југоистоку са Моравском, на југозападу са Дринском и на западу са
Савском бановином. У административном погледу била је подељена на 11
самоуправних градова, 50 срезова и 791 општину, са 1.176 насељених
места. Делови Србије припојени су Војводини како би се у овој
административној јединици обезбедила српска већина, јер су у Бачкој и
Банату многољуднији били несловенски народи, што је била једна од
главних специфичности ове бановине. Од посебне важности била је близина
мађарског становништва матичној држави, која је имала ревизионистичке
захтеве према Краљевини Југославији. На присуство националних мањина
власти су гледале као на последицу исцртавања нових граница,
а на северу Д. б. је овај проблем био изузетно сложен, будући да су
контролисале велик део привреде, због чега су се власти трудиле да их
економски и културно контролишу. У склопу мера за решавање овога
проблема у Бачку и Банат се до 1938. доселило 12.820 породица српских
колониста који су подигли 62 насељеничке колоније. Према попису из 1921,
на територији која је ушла у састав Д. б. налазило се 468.502
домаћинства са 2.108.000 становника или 17,6% од укупног броја у
Краљевини. За српскохрватски као матерњи језик изјаснило се 56,9%
становника, за мађарски 18,29%, немачки 16,33%, румунски 3,78%, чешки и
словачки 2,89%, док је на остале језике отпадало 1,81%. Према
вероисповести, православних је било 54,94%, римокатолика 35,38%,
евангелиста 7,94%, а осталих 1,74%. Према новом попису из 1931. број
становника повећао се на 2.387.295, а православно становништво је са
58,36% било у већини наспрам 41,64% становника других вероисповести. На
челу Д. б. променило се једанаест банова: инж. Давид Дака Поповић
(1929--1930), Радослав М. Дуњић (1930), генерал Светомир Матић
(1930--1931), генерал Милан Николић (1931--1933), Добрица Матковић
(1933--1935), Милојко Васовић (1935), Светислав Пауновић (1935--1936),
Светислав Рајић (в.д. бана 1936--1938, бан 1938--1939), др Јован
Радивојевић (1939--1940), др Бранко Кијурина (1940--1941) и др Милорад
Влашкалин (1941). У овим честим променама огледао се однос државе према
бановима који су јој били апсолутно потчињени. Политика,,лако смењивих
банова" постављала је за банове личности које нису имале никаквог додира
са проблемима Војводине, што се сматрало актом,,супремације" србијанског
дела бановине над војвођанским. Овакво тумачење долазило је од стране
политичара који су се противили бановинском уређењу у којем су видели
административну регионализацију, захтевајући федерализацију на темељима
историјских покрајина у које су убрајали и Војводину. Насупрот њима били
су Војвођани у Београду, предвођени Вељком Петровићем и Станојем
Станојевићем који су подржавали повезивање Војводине и Шумадије, видевши
у њему остварење вековних тежњи за уједињење српског народа.
Законом о банској управи из 1929. установљена су Банска већа као саветодавни органи бана. Први сазив Банског већа Д. б. имао је 84 члана које је именовао председник владе, а чија је дужност била да прате економски, социјални и културни развитак срезова и градова за које су били постављени. Банско веће је током редовног годишњег заседања усвајало бановински буџет, који је био унапред припремљен од стране бана. Убрзо после формирања Бановине приступило се реализацији идеје о подизању Банске палате, што је био израз жеље да њено седиште буде огледало привредне моћи, економске снаге и просперитета**.** За пројектанта палате је 1930. изабран арх. Драгиша Брашован, који је укупну вредност пројекта проценио на 35 милиона динара. Градња палате трајала је од 1936. до 1939. и била праћена оштрим полемикама у јавности због великог кашњења и знатног повећавања трошкова, који су према званичном извештају достигли 58 милиона динара. Ову су суму оспоравали грађевински стручњаци, процењујући висину трошкова на 80 милиона и постављајући питање о неопходности подизања тако скупе грађевине. Званично, Банска палата је отворена 25. ΙX 1939. и до данас је остала споменик сећања на Д. б.
По агломерацији становништва, 80% Д. б. се налазило по селима и засеоцима, а 20% у градовима, што је њеној привреди давало аграрни карактер. Индустријска производња била је оријентисана на аграрне сировине у прехрамбеној и текстилној грани, али су напредак у развоју бележиле металска, хемијска, грађевинска, кожарска и дрвна индустрија. Почетком 1941. на овој територији се налазило 25,71% од укупног броја фабрика у држави, што ју је чинило индустријски најразвијенијом бановином. Саобраћајна инфраструктура није одговарала потребама становништва и привреде и захтевала је велика улагања. То се посебно осећало у недостатку квалитетних сувоземних путева, неопходних за експлоатацију пољопривредне производње. Банкарски систем је одликовао велик број новчаних завода који нису у потребној мери кредитирали индустријски развој, због чега је он био делимично одговоран за неискоришћеност економских потенцијала.
Према попису становништва из 1931, у Д. б. је било 71,1% писмених, а на њеној је територији постојала 921 основна школа са 3.992 одељења и 215.274 ученика. Било је 25 гимназија, од којих 16 осморазредних и 9 четвороразредних. Осим тога, статус реалне гимназије имала су и три руска института: Руски кадетски корпус и Руски Маријански донски девојачки институт у Белој Цркви, Руско-српска женска гимназија са интернатом у Великој Кикинди и Руска реална гимназија у Новом Бечеју. Посебан статус имале су најстарије српске гимназије: у Сремским Карловцима (1791), Новом Саду (1810) и Крагујевцу (1833). Почетком 1930, у Д. б. постојале су 143 установе за стицање стручног трговачког, занатског и индустријског образовања, као и четири трговачке академије (у Новом Саду, Сомбору, Суботици и Великом Бечкереку) и једна трговачка школа у Пожаревцу. Од нижих стручних школа у Новом Саду је радила средња техничка школа, као и 98 општих занатских и трговачких школа. Постојао је само један факултет, Правни, основан 1920. у Суботици. Просветна политика која је спровођена према националним мањинама за циљ је имала васпитање и неговање државног и народног јединства, државне и грађанске лојалности и верске трпељивости. Појаву било каквог вида нелојалности, сепаратизма, шовинизма и сецесионизма држава је и преко просвете настојала да отклони и спречи.
Организација здравствених институција у Д. б. била је много боља него у осталим бановинама. На њеној територији је 1930. радило 149 државних, 274 бановинска и 447 приватних лекара, а лечење се обављало у 17 болница и два хигијенска завода. У делокруг социјалне политике спадали су брига о сирочади, сиромашнима, као и надзор над радом свих хуманитарних установа. Највећа пажња је била посвећена бризи о деци без родитељског старања која су била смештена у седам домова.
Склапањем споразума Цветковић--Мачек 1939, из састава Д. б. издвојени су шидски и илочки срез и припојени новоствореној Бановини Хрватској, иако је у њима српско становништво било већинско. Како Споразум по питању разграничења није био коначан, могућност преуређења земље доводила је у питање будућност Д. б., с обзиром на то да је хрватска страна имала територијална потраживања према Барањи, Бачкој и Срему. У споровима око даље федерализације земље разматрана је могућност аутономије Војводине, њеног посебног положаја у оквиру велике српске јединице или поделе на српски и хрватски део.
Без обзира на нову административну поделу земље, Београд је за Шумадију и Браничево остао привредни и културни центар, а становништво ових крајева се није у великој мери никада окретало ка Новом Саду као бановинском центру. Ипак, у периоду између два светска рата Нови Сад је доживео велик економски, демографски и урбанистички напредак, који је дошао као последица његовог проглашења за центар Д. б. Избор Новог Сада био је мотивисан разлозима политичке природе, произашлим из потребе да се створи јако национално и државно упориште на етнички мешовитом северу земље, чија је,,национализација" успела захваљујући подршци државних власти. За разлику од свог административног центра, стварање Д. б. и уопште гледано административна подела државе на бановине доживела је неуспех. Поразом у Априлском рату 1941. Бачка и Барања су припале Мађарској, Срем се нашао у оквирима НДХ, док су Банат и Шумадија остали у саставу Д. б., која је формално постојала као управна јединица окупиране Србије, са седиштем у Смедереву, све до 26. XΙΙ 1941, када је укинута одлуком владе Милана Недића.
ИЗВОРИ: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини СХС 31. I 1921, Бг 1924; Претходни резултати пописа становништва од 31. III 1931. у Краљевини Југославији, Бг 1931; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославиија 1918--1988, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: В. Манакин, Општа државна управа -- Бановине, срезови, општине и градови, Зг 1932; М. Палић, „Преглед административно-територијалних промена у Војводини од 1918. до 1941. године", ЗМСДН, 1964, 38; Ш. Месарош, Мађари у Војводини, Н. Сад 1981; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, 1, Бг 1988; Б. Глигоријевић, „Унутрашње (административне) границе Југославије између два светска рата 1918--1941", Историја XX века, 1992, 10; М. Радојевић, „Српско--хрватски спор око Војводине 1918--1941", Историја XX века, 1996, 2; Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 1997; Б. Кршев, Банкарство у Дунавској бановини, Н. Сад 1998; Д. Станчић, М. Лазовић, Бановина, Н. Сад 1999; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1918--1941, Бг 2002; Б. Шимуновић Бешлин, Просветна политика у Дунавској бановини (1929--1941), Н. Сад 2007; С. Бјелица, Политички развој Новог Сада између два светска рата, Н. Сад 2008; З. Јањетовић, Немци у Војводини, Бг 2009.
П. М. Вајагић