ДУКЉАН

ДУКЉАН, грешни цар који, према предању из Црне Горе, свезан ланцима лежи у виру испод Везировог моста у реци Морачи. Он тај ланац непрекидно глође и уочи Божића таман да га преглође и да цео свет запали, сваки ковач удари чекићем у наковањ, па се ланац поново обнови (В. С. Караџић). У предањима се још назива Дуклијан и Дупљан. Према варијанти из Васојевића, цар (Дупљан) био је дивовског раста и живео је у Подгорици. Био је тако силан и моћан да није ни Бога признавао. Од родбине је имао само брата и сестру, који су такође били крупни, да су остали људи према њима изгледали као мала деца. Због тога се браћа нису могла оженити нити сестру удати, па су решили да се један од њих ожени сестром, која се томе противила. Договорили су се да ће сестра припасти ономе ко први јазом преведе Зету у Морачу или на њеном ушћу подигне град. Д. је зидао град а млађи брат је копао јаз. Бојећи се да га не претекне, Д. је последњим каменом убио брата. Видевши то, сестра се бацила у Зету и утопила. Д. је мртву извадио и облежао. Због тога се Бог разгневио и наредио Св. Илији да га гађа муњом и громом. Овај га је поразио и приковао ланцима за стену, које он гризе и тањи све до Божића. Ударом ковача маљем на Божић ланци се стално обнављају (Јелић, 56−59). У једној варијанти из Црне Горе Д. тражи од ковача да му искује ланце како би њима свезао Св. Илију. Преобучени светац га наговори да проба исковане ланце на свом врату, па кад овај то учини, закључа их и Д. баци у воду (Чајкановић, 327). Према варијанти из Никшића, цар Д. гради мост на Морачи, али му се он не држи. Због тога је побацао у реку све неимаре осим једног. По савету неке бабе, овај неимар на превару измами цара из двора, окује га у ланце и угради у мост. Отада цар лиже ланце како би се ослободио и сваке године их до Божића истањи да буду као длака. И таман да се прекину, ковачи зором на овај празник ударе трипут чекићем о наковањ и викну: „Лижи, царе, ланац!" и ланац се поново подебља (Милојковић, 99−100). Према овом предању, у говору Срба у Враки (Албанија) постоје изрази: „Мучијо се ка Д. пот Везироф мос" и „Не оља узимат ваган испре' другога -- бићеш гладан ка' Д". У Боки которској записано је и предање како је цар Д. стрелом погодио крилатог човека који је изашао из језера и одвео му крилатог коња. Касније је морао да га замени за свог сина како би сину спасао живот (Караџић 1988, 141). Предање се гради на познатом приповедном мотиву о старом демону (Антихристу) свезаном ланцима у дубокој води или за стену, које стално глође с намером да се ослободи и уништи свет. У варијантама где Св. Илија муњама гађа Д. и свезује га ланцима може се видети рефлекс старог мита о сукобу Громовника с богом подземног света. Име цара може се везивати за назив римског града Дукља (Doclea, Dioclea), који су вероватно разрушили Словени у VII в. и чије су се рушевине одржале више векова. Може потицати и од имена римског владара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. У једном предању из Сињске Крајине Дециклијанова ћер, као ноћна приказа излази испод моста у Солину и кочијом иде према Сплиту.

ЛИТЕРАТУРА: И. М. Јелић, Васојевићки закон од дванаест тачака, Бг 1929; Р. Фабијанић, „Цар Дукљан у народним предањима", Гласник Етнографског музеја на Цетињу, 1964, 4; М. Милојковић, Легенде из наших крајева, Бг 1985; В. С. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; Српске народне приповјетке, Бг 1988.

Љ. Раденковић