ДУКЉА

ДУКЉА (Diovkleia, Діѡклития), приморска област на потезу од Котора према реци Бојани и кастелима Драча (Бар, Улцињ и Љеш у теми Драч). Словени су ову област назвали по античком граду Doclea, чији се остаци налазе недалеко од Подгорице. Doclea је име вероватно добила по илирском племену Доклеати. Средином X в. Константин Порфирогенит у 35. поглављу Списа о народима казује да је Доклеју подигао цар Диоклецијан, који је ту населио Романе из Рима. Они су много страдали од напада Авара. Када је земља запустела, трудом цара Ираклија (610--641) поново је насељена истовремено с Хрватском, Србијом, Захумљем, Травунијом и Конавлима. Цар-писац за Дукљане не каже изреком да су Срби, вероватно стога што је романски елемент био веома снажан не само у приморским градовима под византијском влашћу, него и дуж читаве обале. Врлетни обронци Ловћена и Румије истовремено су штитили Романе и отежавали Словенима продор ка мору. Порфирогенит у Д. помиње три насељена града: Градац, Новиград и Лонтодоклу, који нису убицирани. У 30. глави Летописа попа Дукљанина наводи се девет дукљанских жупа: једна континентална − Gorska (око Горице према Морачи), пет језерских − Lusca (Љешкопоље), Podlugiae (Подлужје, Зетска равница), Cupelnich (Купелник од Хотских вирова према Враки), Obliqus (Облик код Тарабоша) и Cermeniza (Црмница, залеђе Вирпазара) и три приморске − Prapratna (између Бара и Улциња), Budua cum Cuceva (Будва са Кучевом, Будванским пољем), Gripuli (Грбаљ). Назив Зета (Zevnta, Zenta) први пут се јавља у делу византијског писца Кекавмена око 1080. Временом је овај назив готово у потпуности истиснуо старо име Д.

Крајем X в. Д. је владао кнез Јован Владимир, најпре као вазал византијског цара, а потом као зет и савезник цара Самуила, који га је претходно око 998. поразио и као заробљеника одвео у Преспу. Јована Владимира је из тамнице избавила будућа супруга Косара, Самуилова кћи. После Самуилове смрти и убиства Гаврила Радомира, Јовану Владиславу је пошло за руком да погуби и Јована Владимира којег је на превару домамио у Преспу (1016).

Владимиров рођак кнез Стефан Војислав, ожењен Самуиловом унуком, искористио је опште незадовољство византијском управом и подигао устанак у планинским пределима своје земље. Он је код Бара тешко поразио драчког стратега Михаила (1042/43). Д. је извојевала независност и постала центар окупљања српских земља. Травунија је убрзо ушла у њен састав. Кнез Војислав је недуго потом умро на двору у Прапратни. Он се сматра родоначелником династије Војислављевић. Наследио га је син Михаило, сведок велике победе Турака Селџука над Византинцима код Манцикерта (1071) и јачања Нормана, предвођених Робертом Гвискардом, у јужној Италији. У Скопљу је 1072. избио устанак под вођством Ђорђа Војтеха. На чело побуне дошао је Константин Бодин, Михаилов син, којег су устаници у Призрену прогласили за цара под именом Петар. Премда се устанак проширио све до Видина, Византинци су успели да Бодина поразе код Пауна на Косову. Пошто је неколико година провео као сужањ, Бодин се у Д. вратио благодарећи напорима оца Михаила. Михаило је први српски владар који је носио титулу краља. У јануару 1078. папа Григорије VII обратио му се као краљу Словена / Срба („Michaheli Sclauorum regi"), обећавши да ће му послати заставу Св. Петра, симбол краљевске власти, као и палијум за барског епископа Петра. Михаило је у цркви Св. арханђела Михаила у Стону приказан као ктитор с моделом цркве у рукама и краљевском круном на глави. Умро је у лето 1081.

На престо се уздигао Бодин, ожењен Јаквинтом, ћерком Арихиза из Барија, вође норманске странке. Он се приближио противницима Византије, премда је као царев вазал морао учествовати у одбрани Драча за време норманског напада у јесен 1081. Бодин је најпре учврстио власт у самој Д. савладавши стрица Радослава, који је управљао Травунијом и Захумљем. Током 1083/84. запосео је српске земље у унутрашњости -- Рашку и Босну. У Рашкој је на власт довео жупане Марка и Вукана. У Босни је поставио кнеза Стефана. Под краљем Бодином на окупу су се нашле све српске земље, приморске и континенталне, изузев Неретљанске области. Изненадна смрт Роберта Гвискарда у јулу 1085. довела је до преокрета, те је Бодин пред крај владавине био принуђен да се приклони Византији, ојачалој под влашћу Алексија I Комнина.

После Бодинове смрти (1099/1101) дошло је до сукоба између његове удовице краљице Јаквинте, која је желела да на власт доведе своје синове, и потомака кнеза Бранислава, Бодиновог брата по стрицу Радославу, који су себе такође сматрали наследницима престола. Борбе око престола потрајале су неколико деценија, што су рашки велики жупани Вукановићи користили за јачање свог утицаја у Д. Велика држава из времена првих Војислављевића престала је да постоји, а некадашње области у њеном саставу су се или осамосталиле или приклониле Рашкој. Период релативне стабилности донела је владавина краљева Грубеше и Градихне, али је Д. недуго потом изгубила самосталност. Радослав, наследник Градихне, морао се задовољити скромном титулом кнеза коју је добио од цара Манојла I Комнина. Последњи дукљански кнезови Радослав и Михаило господарили су уском приморском облашћу од Котора до Скадра. Почетком 80-их година XII в. рашки велики жупан Стефан Немања овладао је Д. и приморским градовима под византијском влашћу. Д. је ушла у састав државе Немањића у којој ће остати све до 60-их година XIV в. Древне традиције дукљанског краљевства од искони сачувале су се још неко време у титули Вукана Немањића, краља Д., Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна.

ИЗВОРИ: P. Kehr, Papsturkunden in Rom, 2, Göttingen 1900; T. Smičiklas (ур.), Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zg 1904; L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I (a. 344--1343), Vindobonae 1913; В. Мошин (ур.), Љетопис попа Дукљанина, Зг 1950; ВИИНЈ, II--III, Бг 1959--1966; M. Kostrenčić (ур.), Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, Zg 1967; Gregorii VII registrum lib. V--IX: Epistolae selectae in usum scholarum ex Monumentis Germaniae Historicis separati meditiae, II, Berlin--Dablin--Zürich 1967; Д. Синдик, Г. Томовић (ур*.*), „Писци средњовјековног латинитета", у: Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека, Цт 1996; Gesta regum Sclavorum I--II, у: Извори за српску историју, 7, Латински извори 1, Бг 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе I, Тг 1967; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; И. Стевовић, „О првобитном изгледу и времену градње цркве Св. Михајла у Стону", ЗРВИ, 1996, 35; С. Пириватрић, Самуилова држава, Бг 1998; Историја српског народа I, Бг 2000; Т. Живковић, Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Бг 2004; „Два питања из времена владавине краља Бодина", ЗРВИ, 2005, 42; Портрети српских владара (IX--XII век), Бг 2006; „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века", ЗРВИ, 2006, 43; Ђ. Бубало, „Титуле Вукана Немањића и традиција Дукљанског краљевства", у: Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране--Бг 2011; И. Равић, „Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију", ССА, 2011, 10; П. Коматина, „Византијска титула Константина Бодина", ЗРВИ, 2011, 48; „Србија и Дукља у делу Јована Скилице", ЗРВИ, 2012, 49; „Идентитет Дукљана према De administrando imperio", ЗРВИ, 2014, 51; И. Коматина, Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века, Бг 2016; Д. Прерадовић, „Најранији помени Улцињске и Барске епископије: филолошко-археолошка белешка", Црквене студије, 2016, 13; К. Митровић, „Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља", у: Српска краљевства у средњем веку, Кв 2017.

К. Митровић