ДУКАТ

ДУКАТ, венецијански златни новац, али често синоним за златник. Своју златну монету Млечани су почели да кују од 1284. Био је то златник тежак око 3,5 г који је типолошки одговарао византијским узорима, а по својој финоћи фирентинском златнику флорену (кован од 1252). На аверсу д. је представа млетачког дужда који од Светог Марка, заштитника града, на коленима прима заставу. На реверсу је представа Христа који стоји међу звездама у бисерном овалу, око којег тече натпис: Sit tibi, Christe, datus, quem tu regis iste ducatus (Нека теби, Христе, буде посвећена ова држава којом владаш). Управо по последњој речи из овог натписа венецијанска златна монета је по свој прилици и понела своје име. Тек након 1530. венецијански златник се назива цекин, по новој палати у којој је била смештена ковница (Zecca). Венецијански златник је у средњем веку стекао углед стабилне и пожељне монете, нарочито у великим новчаним трансакцијама. Повезивао је различита тржишта широм Медитерана, Леванта и југоисточне Европе. У позном средњем веку је био у оптицају угарских и турских златника, који се у изворима такође називају д., али се увек прави разлика у односу на венецијанске д. Турски златници ковани у време султана Мурата II (1421--1451) и Мехмеда II (1451--1481) имали су до једне трећине мању вредност у односу на млетачке.

Уочи II светског рата недалеко од манастира Милешеве пронађен је један примерак златника тежак 14,05 г, финоће 0,980, пречника 30 мм и дебљине 1 мм. На аверсу златника је пропети лав окренут надесно, а око њега натпис: Moneta aurea regis Stephani (Златан новац краља Стефана). На реверсу је грб владара Босне, а око њега натпис: Gloria tibi Deus spes nostra (Слава теби Боже, надо наша). Златник о којем је реч, четири пута је тежи у односу на млетачки д. Иако постоји и другачије мишљење, готово је сасвим извесно да је овај златник ковао краљ Стефан Твртко I. Имајући у виду јединствен и репрезентативан карактер ове кованице, њену тежину, као и место где је пронађена, по свему судећи се радило о свечаној емисији златника у част владаревог крунисања краљевском круном (1377). Босански златници нису имали значајнијег удела у привредном животу, пошто се вероватно радило о ограниченој емисији свечаних кованица.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Велики босански златник", ИЧ, 1951--1952, 3; С. Ћирковић, „О најстаријим турским златницима", ЗРВИ, 1958, 5; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

Д.ејан Јечменица

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)