ДУКАЂИНИ

ДУКАЂИНИ (Duchaini, Duchayno, Duchagino, Ducagino), албански властеоски род активан у политичким збивањима на подручју северне Албаније крајем XIV и током XV в. Као могући родоначелник наводи се Ђин Тануш (Dux Ginius), поменут 1281. у анжујским аналима. Његова византијска титула вероватно је гласила дукас Гинос, одакле је можда изведено име целог рода -- Д. Историја Д. може се пратити тек од браће Леке и Павла, који су 30. XII 1387. позвали Дубровчане да слободно долазе у њихову земљу. Област Д. пружала се дуж старог пута који је из Љеша преко Дања водио за Призрен, обухватајући Задримље (крај између доњег тока Дрима и реке Мати), област Фанди (у горњем току реке Мати) и Малисију. Крајем XIV в. овим крајевима господарили су Балшићи, а осамостаљење Д. пада у време после погибије Балше II у окршају с Османлијама на Саурском пољу (1385). Д. су током XV в. своју област морали бранити од насртаја околних феудалних породица -- Закарија, Кастриота, Јонима. Лека и Павле су оставили знатно мушко потомство. Често понављање имена Тануш, Прогон, Лека, Павле, Никола и Ђорђе отежава прецизну реконструкцију породичног стабла. Поред две главне гране постојало је и више бочних огранака, међу чијим припадницима је било скадарских грађана, свештеника, закупаца рибњака, кредитора и трговаца.

Д. су углавном били борци против Османлија и савезници Млечана, мада су се повремено приближавали Турцима и сукобљавали се са Венецијом. Тако је Прогон погинуо у борби против Турака под тврђавом Сати (1398), док је Ђорђе био млетачки пронијар у околини Скадра (1403). Притиснути Турцима били су принуђени да Млечанима предају Љеш (1393). Убиством Леке Закарије Никола Д. је Млечанима олакшао запоседање Дања (1444). Д. су подржавали Скендербегову борбу против Османлија уз ослонац на папу и напуљског краља, упркос повременим међусобицама. Ослањајући се на Турке Никола Д. је 50-их година XV в. успео да знатно прошири породичне поседе у области Фанди. Лека Д. се одметнуо како од Млечана, тако и од Скендербега и захваљујући подршци Турака освојио Рогамину с дистриктом Дања и тврђаву Сати с околним подручјем. Мир између Млечана и Д. склопљен је 19. II 1449. Када су Турци запосели Скадар у јануару 1479. област Д. обрела се под њиховом влашћу, а последњи хришћани Д., браћа Никола и Лека, склонили су се у Италију. Много раније потомци двојице синова Павла Д. населили су се у Анкони, Лекин син Тануш Велики завршио је у Падови (1438), док је неколико удовица Д., који су погинули као млетачки најамници, спас потражило у Венецији, где су њихови потомци наставили да живе. У северној Албанији на сцену су ступили исламизовани чланови рода, који су стекли значајне позиције у Отоманској империји. Становништво северне Албаније сачувало је успомену на Леку Д., који поприма обрисе митске личности. Одредбе албанког обичајног права везују се за његово име -- Канун Леке Д.

ИЗВОРИ: С. Љубић (ур.), Листине о одношајих Јужнога Славенства и Млетачке републике, IX*--X, Зг 1890--*1891; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay (ур.), Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I (a. 344--1343), Vindobonae 1913.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970; И. Божић, „О Дукађинима", у: Немирно Поморје XV века, Бг 1979; O. J. Schmitt, Das venezianische Albanien (1392--1479), München 2001; М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Бг 2003.

K. Митровић