ДУГАЛИЋ, Небојша

ДУГАЛИЋ, Небојша, глумац, редитељ, универзитетски професор (Краљево, 17. V 1970). Глуму студирао на Факултету драмских уметности у Београду у класама Владимира Јевтовића (прве две године) и Миленка Маричића (друге две године). Дипломирао 1994. код В. Јевтовића. Од треће године студија игра у београдским професионалним позориштима, а од 1993. постаје стипендиста Народног позоришта. У сталном ангажману у НП је до 2000. и поново од 2010. Од 2001. до 2016. ради на Академији уметности у Београду (2001. ванредни, а од 2007. редовни професор), где је водио класе глуме, а од септембра 2015. до октобра 2016. био и декан. Глумачкој педагогији посветио се озбиљно и одговорно. Уважавајући карактер и специфичности њиховог талента, успевао је да оствари индивидуални приступ сваком свом студенту.

Играо је на многим позоришним фестивалима и гостовао у Москви, Бечу, Прагу, Кијеву, Будимпешти, Истамбулу, Атини, Цириху, Сиднеју, Перту, Мелбурну, Ванкуверу, Торонту. Д. спада у ред најдаровитијих и најплоднијих глумаца овог времена и простора. Био је Ћезаре и Павле Исакович Влкович (М. Црњански, Маска, Сеобе), Грумио и Антоније (В. Шекспир, Укроћена горопад, Антоније и Клеопатра), Сигисмунд (П. Калдерон де ла Барка, Живот је сан), Кнез Мишкин (Ф. Достојевски, Идиот), Џејми (Ј. О' Нил, Дуго путовање у ноћ), Омер-паша Латас (И. Андрић, Омер-паша Латас), Ел Греко (А. Хинг, Бурлеска о Грку), Ђорђе и Прока Пурић (Б. Нушић, Тако је морало бити, Ожалошћена породица), Ејлерт Левборг (Х. Ибзен, Хеда Габлер), Дмитриј Карамазов (Ф. Достојевски, Исповест Дмитрија Карамазова), Макс Бијалисток (М. Брукс, Продуценти), Др Рагин (А. П. Чехов, Павиљон бр. 6), Ракитин (И. Тургењев, Месец дана на селу), Митке (Б. Станковић, Коштана), Конобар (Х. Пинтер, Издаја), Жорж Дивал (А. Дима Син, Дама с камелијама), Ћопа (М. Настасијевић, Код вечите славине) и др. Већ у првим годинама ангажмана у НП остварује изузетан успех и за улогу Петра у Говорној мани Горана Марковића (НП, 1998) добија Стеријину награду, награде „Љубиша Јовановић" и „Зоранов брк", те Награду критике за најбоље глумачко остварење у сезони 1998/99. Један од врхунаца у глумачкој каријери остварује 1999. улогом Карађоза у Проклетој авлији И. Андрића у режији Небојше Брадића у Крушевачком позоришту. Све позоришне критике истицале су синхрону глумачку игру ансамбла, али су посебно наглашавале глумачку бравуру којом је Д. играо Карађоза. И за ову креацију добија Стеријину награду и награде „Зоран Радмиловић" и „Зоранов брк". Стеријину награду добија и за креацију Хаџи Замфира у мјузиклу Зона Замфирова (2013), а награду „Зоранов брк" и за улогу Симеона у Златном руну (2001), Мите у Лажи и паралажи (2002) и М. А. Ракитина у Михољском лету (Месец дана на селу) И. Тургењева (2011). Добитник је „Златног витеза" на истоименом међународном фестивалу у Москви за глуму у представи Златно руно Б. Пекића (2006) и за монодраму Реч је о свечовеку (2012). Годишња награда УДУС „Милош Жутић" додељена му је за сезону 2013/14, а Награда за животно дело „Изванредни Златни беочуг" 2017.

Остварио је и низ запажених улога у филмовима и ТВ серијама: Тито и ја (Г. Марковић, 1992); Вуковар, једна прича (Б. Драшковић, 1994); Горе-доле (М. Радивојевић, 1996); Беса (С. Карановић, 2009); Грех њене мајке (З. Шотра, 2009); Мирис кише на Балкану (Љ. Самарџић, 2010); Шешир професора Вујића (З. Шотра, 2012); Вере и завере (Ж. Томић, 2016); Сенке над Балканом (Д. Бјелогрлић, 2017); Жигосани у рекету (Д. Бјелогрлић, 2018) и др. Успешно се бави и режијом: А. П. Чехов, Вишњик, Павиљон бр. 6; Џ. Осборн, Осврни се у гневу; Г. Михић, Сироти мали хрчки; С. Мрожек, Полицајци; Ж. Жене, Слушкиње; И. Андрић, Омер-паша Латас (награда на фестивалу у Брчком); Д. Радовић, Женски разговори; Б. Станковић, Стари дани; Молијер, Жорж Данден; Ф. М. Достојевски, Беле ноћи; С. Бекет, Срећни дани, Чекајући Годоа; Љ. Симовић, Путујуће позориште Шопаловић (најбоља представа на Међународном фестивалу у Шапцу); Д. и Б. Пинговић, То су били дани; К. Рокамора, Твоја рука у мојој (награда за представу у целини на 16. Међународном фестивалу „Златни витез" у Москви, 2018).

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђорђевић, „Непоновљивост пута: Небојша Дугалић/Чаробник глуме", Политика, 31. XII 1999; М. Петровић, „Нова сценска верзија Андрићеве Проклете авлије", КН, 15. X 1999; Б. Криловић, „Андрић међу рокерима", Лудус, 2000, 71; М. Радошевић, „Дугалићу уручена награда ‚Зоран Радмиловић'", Политика, 16. XI 2000; Д. Јовановић Ђедовић, „Небојша Дугалић -- Свака врста дара је на исти начин искушење", Свеске, књижевност--уметност--култура, децембар 2001, 59--61; Д. Бугарски, „Од позоришта до телевизије / Радујем се сваком изненађењу", ТВ ревија, 5 -- 11. VIII 2006; С. Т., „Небојши Дугалићу „Брк" по четврти пут", Политика, 19. X 2011; Б. Г. Требјешанин, „Достојевски треба сваком времену (монодрама Исповест Д. Карамазова)", Политика, 30. I 2013; М. Пијетловић, „Сенке над Балканом доносе серијску револуцију", Глас Српске, 9. XI 2016.

В. Крчмар