ДУГА

ДУГА, индустрија боја и лакова, настала 1950. спајањем четири већ постојећа предузећа (Индустрија боја Д. из Београда, Фабрика лакова „Комуна" из Кнежевца, Фабрика минералних боја „Звезда" из Београда и Фабрика металних боја и легура из Београда), а на основу решења Владе НР Србије. Званичан назив измењен је 1953. у Индустрија боја и лакова Д., Београд. Претече поменутих предузећа отварају се 20-их година XX в. Најпре је 1921. трговац Благоје Динић отворио Српску фарбрику боја и лакова „Благоје С. Динић" на Сењаку. Године 1923. београдски трговац Недељко Савић постао је ортак у фабрици, да би већ 1928. ортаклук био раскинут. Током 1930. Савић је основао Прву београдску фабрику боја и лакова на локацији данашње Д. Истовремено, капитал фирме „Reinhold, Fliger und Boking" ушао је у фабрику трговца Динића. Производња је 1928. пресељена са Сењака у Кнежевац. Од 1931. фирма „Reinhold, Fliger und Boking" постала је искључиви власник фирме. Исте године започела је производња чувених дурлина. Након рата фабрика је национализована и добија назив „Комуна". Фабрика „Звезда" основана је 1926. под именом Прва српска фабрика сувих боја „Матадор". Године 1935. прераста у акционарско друштво „Стар", које је након рата национализовано и назив је промењен у „Звезда". Фабрика металних боја и легура настала је спајањем три предузећа 1942. под називом „Метал и фарбе" а. д.

У свом саставу новоформирано предузеће Д. имало је пет производних погона на различитим локацијама и са застарелом опремом: погон I за производњу уљаних боја и лакова, погон II у Кнежевцу за производњу боја, лакова и нитро премаза, погон III за производњу цинковог белила, погони IV и V за производњу суве боје и ултрамарина. Релокација производних погона на једну локацију започета је 1951. када је добијен простор на Вилиним водама. Те прве године фабрика је имала 102 запослена и произвела је 950 т производа. Почетком 50-их производни асортиман обухватао је репроматеријал за индустрију са око 70% и производе за широку потрошњу са 30%. Већ 1960. физички обим производње је удесетостручен и износио је 10.500 т, чиме је Д. постала један од водећих произвођача боја и лакова у земљи. Следећих 10 година интензивна инвестициона активност омогућила је даљи раст физичког обима производње. Реконструкција предузећа извршена је у две етапе. Прва етапа реконструкције завршена је 1963. након чега су производни погони оспособљени за хемијско прерађивачку производњу великог обима. Осим модернизације опреме, у току реконструкције изграђени су и пратећи објекти нпр. магацини, индустријски колосек, путеви, трафостаница, водоводна и канализацинона мрежа. Погон из Књажевца пресељен је на Вилине воде, чиме се извршила потпуна концентрација производње премазних средстава на једној локацији. У овој етапи окончано је проширење Фабричког института и опремање за лабораторијски и полуиндустријски рад. Друга етапа реконструкције обухватила је: проширење погона премазних средстава, проширење погона вештачких смола и изградњу нових капацитета, и изградњу помоћних објеката. Упоредо са реконструкцијом и модернизацијом растао је удео квалитетнијих производа. Производња синтетских и нитро лакова и емајла у укупном асортиману порасла је са 4% 1950. на 50% 1968. Почетком 70-их година производња се оријентише на производњу синтетских смола. Производни део предузећа Д. чинили су: фабрика премаза, фабрика синтетских смола, погон нитро лакова и погон пигмената. У фабрици премаза производни програм обухватао је: производе на уљаној бази (боје, емајли), китове (уљани, нитро, синтетски и остали специјални), синтетске емајле (дурлини), термоочвршћавајуће емајле за печење, боје отпорне на хемикалије, нитро емајле, синтетско-уљане емајле и остала премазна средства. У фабрици синтетских смола производили су се полупроизводи за фабрику премаза и финални производи: фирниси, уљани и синтетски лакови, специјални лакови и емајли (резистин Д лак, дугапол-полиестри), лепкови и синтетске смоле. У нитро погону производили су се нитро лакови и разређивачи. Асортиман погона пигмената чинили су неоргански пигменти, цинково белило, боје за фасаде, дисперзини и остали хемијски производи. Значајан део производње пласиран је на домаћем тржишту, од чега 71% на тржишту Србије, а 29% у остатку Југославије.

Децембра 1973. формирана је Радна организација Д. удруживањем четири ООУР-а: „Полихем", фабрика смола и пигмената, „Фаб", фабрика премазних средстава, „Технос", услужне делатности и „Инкоф", заједнички послови (касније Комерцијала). РО Д. проширена је касније укључивањем ООУР „Елан" из Пријепоља 1981, а затим и ООУР „Динара" из Београда 1986. У периоду 1976--1980. изграђена је нова Фабрика синтетских смола, Фабрика синтетских лепила у Пријепољу, нови магацини и инфраструктура. Нови капацитети омогућили су производњу већу од 34.000 т 1976. до 50.773 т 1980. У периоду 1975--1980. број запослених расте од 662 до 830, респективно. Д. се на самом почетку пословања определила за развој извоза. Први извоз остварен је 1954. и константно је растао. Крајем 60-их година учешће извоза у реализацији кретало се око 20--25%, углавном у СССР и земље у развоју. Значајнији извоз на конвертибилно тржиште почиње 1980. Фабрика се оријентише ка повећању квалитета насупрот квантитета. Године 1983. две трећине производње се извозило, а 70-их и 80-их година јављају се проблеми узроковани увозом сировина и репроматеријала, јер постоје проблеми у обезбеђивању потребних девизних средстава. Па ипак, 1983. Д. је по укупном приходу на 307. месту међу свим југословенским предузећима и међу 100 највећих извозника Југославије, а 1984. око 30% извоза био је конвертибилни извоз. Д. је пажњу посвећивала и научно-истраживачком и развојном деловању. Развој је текао од отварања прве лабораторије на самом почетку рада фабрике до оснивања Фабричког института 1956. У току свог постојања Институт је развио многа техничко-технолошка решења и освојене су многобројне групе нових производа. Деведесетих година појачана рецесија и отежани услови на тржиштима на којима је позиционирана, стратешки опредељују Д. у правцу повећања сопствене ефикасности и флексибилности, као и у правцу диверзификације производње. Марта 1999. предузеће је приватизовано. У 2005. власник већинског пакета акција постаје „Белинка" холдинг из Словеније, која је 2007. припојена предузећу „Хелиос" Домжале из Словеније, чиме и Д. постаје чланица „Хелиос" групе. Стратешком одлуком Управе „Хелиос" групе, Д. Београд од 2010. мења претежну делатност у „трговина на велико хемијским производима", уместо дотадашње делатности производње боја и лакова, након чега је престала производња на овој локацији. „Хелиос" група 2014. постаје део групе „Ринг". Услед организационих промена, од 2017. Д. није члан „Хелиос" групе, али остаје члан „Ринг" групе.

ЛИТЕРАТУРА: Дуга: лист Радне заједнице Индустрије боја и лакова „Дуга", 1969, 1, 1 -- 1986, 17, 70; Ж. Бијелић, Дуга, индустрија боја и лакова, Београд: 1950--1970, Бг 1970.

М.арина Михајловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)