ДУГ

ДУГ, обавеза дужника да повериоцу испуни чинидбу из неког облигационог односа. Он може имати за предмет чинидбе: давања (исплату одређеног износа новца, предају неке ствари итд.), чињења (превоз физичких лица или ствари, израду ствари, обављање одређеног интелектуалног посла итд.), нечињења (непредузимање радњи од дужника које би, да није засновао облигацију, могао предузимати -- на пример да не сади поред међе суседа висока стабла) или трпљења (да допушта прелазак моторним возилима преко свог земљишта итд.). Д. може настати на основу уговора, из проузроковане штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностраних изјава воље (као што су: јавно обећање награде и издавање хартија од вредности) и у другим случајевима прописаним законом. По редовном току ствари д. престаје испуњењем али и: пребијањем (компензацијом), отпуштањем д., преновом (новацијом), сједињењем (конфузијом), протеком времена или отказом и смрћу (када је обавеза настала с обзиром на личне особине које од уговорних страна или личне способности дужника). Дужник је дужан испунити д. савесно и у свему како он гласи ‒ извршити садржину обавезе. Не може се д. пуноважно испунити нечим другим, а ни поверилац није овлашћен да захтева нешто друго. Испуњење д. није пуноважно ако поверилац или дужник самовољно замене обавезу коју дужник дугује некоме другоме чинидбом (члан 307. Закона о облигационим односима / ЗОО). Дужник и поверилац (уговорне стране) се, међутим, могу споразумети да уместо д. који му дужник дугује поверилац од њега прими нешто друго (замена испуњења -- datio in solutum). Уговорне стране могу постићи и споразум на основу којег дужник предаје повериоцу неку ствар или му уступа неко друго право да их прода и из постигнутог новчаног износа наплати своје потраживање (због тога се назива и предаја ради продаје -- datio pro solvendo -- члан 309. ЗОО). На овај начин обавеза не престаје, као што је то случај код замене испуњења, него се обавеза условно испуњава -- ако је поверилац који је примио неку ствар или право од дужника успео да је прода и наплати се из постигнутог износа. Уколико је поверилац остварио износ продајне цене у висини д. који му дужник дугује, потраживање повериоца се гаси. Када је продајом ствари или права поверилац постигао већи износ од д. -- његово потраживање престаје, али је у обавези да остатак износа постигнуте цене врати дужнику. У случају да је продајом ствари или права поверилац остварио мањи износ од д. који му дугује дужник, потраживање повериоца престаје само у висини постигнутог износа цене. Ако поверилац није могао продати ствар или право које му је дужник предао односно уступио, поверилац је у обавези да их врати дужнику, а потраживање повериоца остаје непромењено. Власник ствари или ималац права и даље остаје дужник и он сноси ризик случајне пропасти или оштећења ствари односно права који су ради продаје предати повериоцу. Ствар или које друго право поверилац је обавезан да прода по средњој цени на тржишту предвиђеним споразумом са дужником, руководећи се интересима дужника.

Д. дужника новчане обавезе, у складу с начелом монетарног номинализма (члан 394. ЗОО), престаје исплатом у време доспелости обавезе, износа новца предвиђеног у време закључења уговора, независно од промене његове унутрашње или куповне вредности (опадања или повећања вредности новца). Ако дужник не испуни д. или задоцни с испуњењем обавезе, поверилац има право да захтева накнаду штете коју је услед тога претрпео (члан 262. став 2. ЗОО). Дужник који задоцни с испуњењем новчаног д. и кад поверилац није због тога претрпео штету дугује му, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној законом.

Д. може испунити не само дужник него и треће лице, изузев кад према уговору или природи саме облигације д. треба да испуни дужник лично. Ако дужник није у обавези да д. испуни лично, па му треће лице понуди испуњење д., поверилац је дужан да прими то испуњење ако је дужник са тиме сагласан. Поверилац може примити испуњење д. од трећег лица без дужниковог знања, па и у случају кад га је дужник обавестио да не пристаје да трећи испуни његов д. У случају да му је дужник понудио да сам испуни одмах свој д., поверилац не може примити испуњење д. од трећег лица. Д. пуноважно може испунити и пословно неспособни дужник ако је постојање д. несумњиво и ако је доспео рок за његово испуњење. Може се, међутим, оспоравати испуњење д. пословно неспособног лица ако је оно исплатило застарели д. или д. који потиче из игре или опкладе (чл. 296. и 297. ЗОО). Уколико се д. не може остварити средствима државне принуде, због престанка захтева за његово испуњење, он постаје натурални (природни или неутуживи д.). Ако дужник добровољно изврши природни д., не може се успешно позивати на стицање без основа и у случају да је исплату извршио у заблуди, сматрајући да је његова обавеза утужива. Природни д. најчешће настаје чињеницом наступања застарелости. О застарелости суд не води рачуна по службеној дужности него само ако се дужник на њу позове. Дужник може добровољно да испуни застарелу обавезу, али тада нема право да захтева да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела (члан 367. ЗОО). Природни д. може настати ако су обавезе засноване на моралним дужностима (обавеза издржавања између сродника која није предвиђена законом, помоћ напуштеној конкубини, накнада штете и када за то нису остварене законске претпоставке), ако су закључени уговори који немају форму потребну за утуживост (не и за пуноважност), као што је усмено закључени уговор о поклону, који је утужив ако је закључен у форми јавнобележничког записа, д. из разних допуштених игара и опклада ако су ствар или новац из игре или опкладе били само обећани а не и положени код трећег лица или предати другој страни. Наследник одговара за д. оставиоца до висине вредности наслеђене заоставштине. Између два и више санаследника д. се деле сразмерно њиховим наследним деловима ако из тестамента не проистиче нешто друго. Наследник који се одрекао наслеђа не одговара за д. оставиоца (члан 148. став 2. ЗОО и чл. 222--224. Закона о наслеђивању).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милошевић, Облигационо право, Бг 1977; С. Перовић, Облигационо право, Бг 1981; Л. Марковић, Облигационо право, Бг 1997; Б. Лоза, Облигационо право ‒ општи дио, Бг 2000; Ј. Радишић, Облигационо право ‒ општи део, Бг 2000; И. Бабић, Лексикон облигационог права, Бг 2008; Облигационо право ‒ општи део, Бг 2009*;* Б. Мораит*,* Облигационо право, Бл 2010.

И. Бабић