ДУДОВАЦ

ДУДОВАЦ, лептир који припада фамилији Erebiidae, а потфамилији Arctiinae. Распон крила износи 25--30 мм. Женка је нешто крупнија од мужјака и има дебљи трбух. Боја лептира је бела са жутим длачицама на трбуху и браон или црнкастим тачкама на крилима. Лоптаста јаја светлозелене боје пречника око 0,5 мм женка полаже на листове дрвећа у мањим или већим једнослојним леглима. Одрасла гусеница је дуга 30--35 мм, светложуте или зеленкасте боје и са широком црносмеђoм пругом дуж леђа. По телу има многобројне брадавице са којих полазе беличасте длачице дуге 10--12 мм. Лутка је мркоцрвене боје дуга 8--14 мм и налази се у сивом кокону. Природни ареал д. је Северна Америка, од Мексика преко САД до јужне Канаде. У Европу је унет и први пут је забележен у Мађарској 1940. у близини аеродрома у Будимпешти. У Србији је констатован 1948. у близини Суботице. Од тада се брзо шири на југ и данас га има на Балканском полуострву, као и другим деловима Европе, а унет је и у Јапан. Средином прошлог века у Војводини је дуд био најчешће дрво, јер је лишћем дуда локално становништво хранило гусенице свилене бубе. На стаблима дуда уочена су прва гусенична гнезда, те новоунета штеточина добија народно име „дудовац". У постојбини је његова омиљена хранитељка јавор Acer negundo L., те га неки називају „негундовац". У Србији д. има две генерације. Лептири се роје крајем априла и у првој половини маја, а убрзо женке полажу јаја, обично на наличје листа. Јајно легло има 600--900 јаја. Ембрионално развиће траје десетак дана, а испиљене гусенице се не разилазе него живе заједно у гусеничном гнезду које граде лучењем паучинастих нити којима повезују околне листове. Одраслије гусенице се разилазе и живе самостално. Пред крај развића завлаче се у пукотине коре или друга скривена места и ту прелазе у стадијум лутке који траје 10--15 дана. Средином јуна почиње ројење лептира прве генерације. Почетком јула пиле се гусенице друге генерације које се развијају на већ описан начин. Крајем августа и током септембра оне завршавају развиће, силазе са стабала и траже заштићено место какве су шупљине на стаблима, испод површинских жила, камења и сл., где прелазе у стадијум лутке у којем презимљавају. У градовима су то подруми и тавани зграда, погодна места у становима и сл. Гусенице д. се хране лишћем готово свих лишћара. Повремено се јављају у пренамножењу изазивајући голобрсте појединих стабала, али некада и делова шума. Ипак, штете су знатно веће у шумским расадницима, дрворедима, парковима, воћњацима и засадима меких лишћара. Највеће штете код нас д. причињава у Војводини, где се стално јавља у повишеној бројности. Д. се може сузбијати на више начина. При слабијем нападу добре резултате дају одсецање и спаљивање гусеничних гнезда са нижих стабала. При јачем нападу одлични резултати се могу постићи биолошким инсектицидима на бази бактерије -- Bacillus thuringiensis var. kurstaki.

ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, Шумарска ентомологија, Бг 1948; М. Богавац, „Нека запажања о паразитима дудовца", Заштита биља, 1953, 16--17; П. Вукасовић и др., Штеточине у биљној производњи, II (Специјални део), Бг 1962; Љ. Михајловић, Шумарска ентомологија, Бг 2008.

Љ.убодраг Михајловић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)