ДУЧИЋ, Нићифор

ДУЧИЋ, Нићифор, архимандрит, историчар, културни радник (Луг код Требиња, Херцеговина, 21. ХI 1832 -- Београд, 5. III 1900). Са световним именом Никола замонашен је, добивши име Никифор 1849. у манастиру Дужи, где му је стриц Јевстатије био игуман. Београдску богословију завршио је 1857. као државни питомац. Образовање је касније употпунио слушајући предавања у Великој школи у Београду, те годину дана пратио предавања из историје, географије и филозофије на Сорбони у Паризу. По повратку из иностранства водио је школе у Дужима и Житомислићу. Помагао је Луки Вукаловићу у припремању устанка и 1861--1862. учествовао у устанку као командир одреда ратујући против Турака у Херцеговини и Црној Гори. Учествовао у црногорско-турском рату 1862, а следеће године добио чин архимандрита, разишао се са Л. Вукаловићем и остао на Цетињу као управитељ црногорских школа, где је уз 10 основних отворио 1864. и Богословију на Цетињу. По овлашћењу књаза Николе имао је 1866. успешну дипломатску мисију код кнеза Михаила у Београду, после које је потписан уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. На позив Илије Гарашанина 1868. прелази у Србију. Са митрополитом Михаилом био је 1869. у Русији код цара Александра II. Био је добровољац у Херцеговачком устанку 1875. и вођа добровољачких чета у српско-турском рату 1876--1878. У Србији је вршио разне дужности: председник и касније потпредседник Великог духовног суда, библиотекар Народне библиотеке, управник државне штампарије, чувар Народног музеја, председник одбора за школе у српским пределима изван тадашње Србије, администратор Жиче, народни посланик 1877--1880, преседник СУД-а, а од 1892. члан СКА. Предавао историју краљу Александру Обреновићу и из тих предавања настала је његова Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана (Бг 1894). Путовао је у Цариград, Свету Гору, биран у научна друштва у Паризу, Санкт Петербургу и Одеси, био члан академије наука у Београду и Загребу и почасни члан Руске царске академије. Своју имовину оставио је у добротворне сврхе, а у САНУ постоји његов фонд за награђивање историјских радова.

Р.адомир Милошевић

Написао је велик број историографских, филолошких и богословских дјела. Сакупљао је народне приповијетке, пословице и јуначке пјесме. Слиједећи В. Караџића, бавио се описима српских манастира и црквених старина (Дужи, Тврдош, Житомислић, Морача, Острог, Савина, Врањина, Хиландар). Оставио је и неколико палеографских радова, археолошких истраживања, неколико путописа, а аутор је многих критика и приказа богословских, историјских и књижевних дјела. У мемоарима, путописима, описима манастира и земаља врло успјешно оцртава друштвене и културне прилике свога времена. Његови описи патријархалне средине и људи, важних друштвених догађаја, неприлика и ратова, иду у ред најбоље прозе тог типа и тог времена. Под утицајем усменог приповиједања, имао је осјећај за стил, мјеру и главни ток причања, са драмским смислом за дијалоге. Од етнографских радова издвајају се „Народно предање о Никшићима", Календар Нови Требевић за 1892; „Божић у Црној Гори", Цетињски гласник, 1866; те монографија Црна Гора (Бг 1874). Описивао је и савремене догађаје: „Бој на Граховцу", Босиљак, лист за младеж, 1858, 13, 1; „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић", Зора, 1898, 3, 1*.*1. Превођен је на руски, италијански и француски језик, а он је преводио са руског и француског језика. Био је редовни члан Српског ученог друштва (од 1869), а његов предсједник од 1889. до његовог спајања са СКА 1892, кад постаје редовни члан СКА. Био је члан многих српских, јужнословенских и европских друштава и академија.

М.ладенко Саџак

ДЕЛА: Примјетбе на „Коментар Горског вијенца", Бг 1870; Искрена ријеч Српкињама, Бг 1871; Крмчија морачка, Бг 1877; Борба Добровољачкога кора Ибарске војске 1876. и усташких чета Јаворскога кора 1877--1878, Бг 1881; Старине хиландарске, Бг 1884; Књижевни радови, Бг 1891--1899; Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије у Старој Србији и Маћедонији, Бг 1896; Васељенска патријаршија и српско црквено питање, Бг 1897; Јепископије Зетска и Дабарска, Бг 1884; Записи о Црној Гори, Старој Херцеговини и Србији, Гацко--Бл 2003.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Нићифор Дучић, архимандрит", Гласник СКА, 1894; Шпаго, „Књижевни рад архимандрита Н.Д.", Зора, 1899, 10; „Архим. Нићифор Дучић", Гласник Православне далматинске епархије, 1899, 7, 1900, 8; „Тестамент +архим. Нићифора Дучића", ВСЦ, 1900, 4; „Некролог +Никифору Дучићу", ГПЦКС, 1900, 2; Свечани помен просветном добротвору Н. Д, архимандриту и академику, Бг 1901; М. В(укићевић), „Нићифор Дучић", Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка: 1875--1925, Бг 1925; Д. Ј. Мартиновић, Портрети, II, Цт 1987; И. Марковић, „Животопис архимандрита Н. Д.", у: Н. Дучић, Историја Српске православне цркве од првијех десетина VII в. до наших дана и други књижевни радови, Гацко--Бл 2002; М. Окука, Језик „књижевних радова" Нићифора Дучића, Сар. 2003.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)