ДУБРОВНИК

ДУБРОВНИК, град у Хрватској у јужној Далмацији, центар Дубровачко-неретванске жупаније. Насеље је настало на малој површини погодној за градњу, стешњеној између морске обале на југозападу и стрмих страна брда Срђ (403 м н.в.) на североистоку. Положај првобитног насеља је имао првенствено стратешке квалитете. То је био мали кречњачки гребен између савремене Старе луке (Порат) на југоистоку и увале Пиле на северозападу. Њега је од копна делила ниска утолеглица која је била замочварена или потопљена морем на месту савременог Страдуна. Насеље је изградило романско становништво избегло пред инвазијом Словена и Авара у VII в. и оно је заузимало јужни део Старог града и названо је Рагусиум. Из тог времена потичу и остаци најстаријих грађевина, цркве. Временом je наспрам њега на копну настало словенско насеље, утолеглица је насута и два дела су спојена. До XIII в. формирала су и јединствену општину. Град је од свог постанка припадао Византији. У време крсташких ратова, после пада Цариграда 1204, Д. долази под управу Венеције (1205--1358), али успева да задржи широку аутономију. Године 1358. Миром у Задру, потписаним између Венеције и Угарске, Угарска добија Д., али му даје много већу аутономију, па је те слободе Д. задржао и у време владавине Отоманске империје, од 1526 (време Дубровачке републике). То је трајало до Наполеонових ратова, до 1808. и успостављања Илирске провинције. Насеље се заштитило зидинама чија је градња била најинтензивнија од средине XV до средине XVI в. Оне су са копнене стране дебеле 4--5,3 м, а са стране мора 1,5--3 м ојачане бастионима и кулама и са две издвојене тврђаве. Године 1667. догодио се катастрофалан земљотрес, када је порушен већи део града. После тога обновљене су старе зграде и подигнуте нове, а Д. је углавном тада добио савремену физиономију. Током средњег века град је унутар зидина имао 4.000--5.000 становника и у засеоцима ван зидина исто толико. Његова економска база били су поморство и трговина са широким подручјем на Балканском полуострву. Главни извозни артикли били су со, оружје и занатски производи, а увозиле су се руде, робље и пољопривредни производи. Преко трговине су успостављене чврсте дипломатске везе с околним државама, које су дуго гарантовале слободу трговине и релативну аутономију града. Ново време донело је граду велике промене. Аутономија је укинута 1808. у време Наполеонових ратова, а одлуком Бечког конгреса Д. је 1815. припојен Аустрији. Још погубније последице изазвала је појава парних бродова. Град се није прилагодио променама. Од 278 бродова изванјадранске пловидбе после Наполеонових ратова остало је 49, први пароброд је купљен 1880, а до I светског рата било их је 19. Мала дубровачка лука Порат изгубила je трговачку функцију и изграђена је нова лука северозападно од града у заливу Груж. Подстицај њеном развитку био је завршетак пруге уског колосека од Сарајева до Гружа 1901, која је закратко олакшала транспорт роба до ове луке и Д. је у првој половини XX в. био једна од најпрометнијих лука у Југославији. Временом, како су до других лука грађене пруге нормалног колосека, значај Д. је слабио. У последњој четвртини XX в. за њега је најзначајнији путнички саобраћај. Од краја XIX в. све већи значај добијају индустрија (хемијска, прехрамбена, алкохолна пића) и туристичке функције овог града. Tуризам је временом постао водећа привредна грана, а основну атрактивност представља очуван амбијент целокупног старог града са великим бројем културно-историјских споменика. Савремено насеље проширено је уз морску обалу према северозападу. До краја XIX в. одржавала се традиција идентитета Дубровчана као Срба католика.

По попису становништва 1961. општина Д. имала је 32.649 становника (86,3% Хрвата, 8,4% Срба и 1% Југословена), а насеље Д. 23.059 лица (82,8% Хрвата и 10,6% Срба). Године 1991. општина Д. имала је 71.419 становника (82,4% Хрвата, 6,7% Срба, 4% Муслимана, 1,7% Југословена и 5,3% осталих), а град Д. 49.728 житеља (77,5% Хрвата, 8,7% Срба, 5,5% Муслимана, 2,1% Југословена и 6,3% осталих). Током грађанског рата дошло је до депопулације и 2001. град Д. као административна јединица имао је 43.770 становника (88,4% Хрвата, 3,3% Срба и 0,6% Црногораца), насеље Д. 30.436 житеља (око 4% Срба), а Дубровачко приморје 2.216 становника (99% Хрвата и само 0,2% Срба). Године 2011. у граду Д. као административном подручју живео је 42.641 становник у 15.495 приватних домаћинстава, а у насељу Д. 28.113 становника у 10.468 приватних домаћинстава.

Мирко Грчић

Историја. Дубровачка република се као град -- комуна и чак као државна творевина најдуже очувала међу јужнословенским државама, и то од раног средњег века до Наполеоновог освајања 1808. Додуше, највећи део тог дугог трајања није била независна у потпуности, него је признавала врховну власт најпре Византије, затим Венеције, Угарске и на крају Турске. Добар део тог периода, 1358--1808. потчињеност Угарској и Турској је била више формална него стварна, тако да је фактички имала све атрибуте самосталне државе (територија, новац, управа, грб, законодавство, спољна политика и др.). Само је плаћање симболичног данка било израз признавања спољне врховне власти. Такав дуготрајан повољан положај био је последица веште политике односа са тадашњим великим силама, а у средњем веку и добрих односа са српским земљама у залеђу (Србија, Босна) на чему су се темељили и њен привредни успон и богатство.

Оснивање Д. се, према Константину Порфирогениту, везује за велике разорне походе Словена и Авара према Јадрану и Солуну почетком VII в. У једном од таквих похода око 614. разорен је римски Epidaurus (данашњи Цавтат), па се романско становништво из њега преселило у оближњи Ragusium (на месту данашњег Д.). Археолошка истраживања су потврдила постојање утврђења на том месту из времена византијског цара Јустинијана (527--565). Касније ће Словени наспрам Ragusiuma основати мало насеље, које је по шуми, Дубрави, названо Д., а ове две насеобине ће се временом спојити у једно насеље. Д. је у првом раздобљу био под византијском врховном влашћу, од оснивања па све до IV крсташког рата 1204. Град са дистриктом је одржавао извесну самосталност. У њему се очувало староседелачко романско становништво, придошло из Епидаура и других места, али које је чинило симбиозу са грчким становницима, представницима власти и трговаца, а које се стално попуњавало српским становништвом из непосредног залеђа, постепено романизованим исто онолико колико су се староседеоци словенизовали. Тај процес се одвијао кроз цео средњи век, с тим што је српско становништво које се досељавало у град касније, после поделе у цркви, одмах било покатоличавано. Истовремено, одржавала се и ширила самосталност града, нарочито у односу на српске кнежевине у залеђу. Због недостатка извора, тешко је реконструисати у потпуности историју Д. од VI до XII в. Забележена је дуготрајна неуспела опсада града од стране Арапа 866--867, од које га је ослободила византијска флота. Посредовањем Византије уређени су и односи са српским кнежевинама у залеђу, тако да се у IX в. део данка плаћан до тада Византији, давао Захумљу и Травунији за коришћење њиховог земљишта изван градског дистрикта. Новац и дохоци ће бити и касније инструмент за ширење дубровачке територије на рачун српске, а касније и босанске државе. Крајем X в. Д. је претрпео пустошење и освајање од стране војске цара Самуила, који је, покоривши Дукљу, једно време држао под влашћу територије све до Неретве. После тога, око 1000. кратко је потпао под млетачку власт, после експедиције дужда Петра II Орсеола. Тада је (око 999) Дубровачка бискупија уздигнута на ранг митрополије, под чијом су јурисдикцијом биле и Травунија, Захумље и Рашка (од 1022) и где се сукобљавала са надлежношћу Барске надбискупије. Обновљена византијска власт у првој половини XI в. огледала се у подршци дубровачкој цркви и успешном рату против Сарацена 1032. и Нормана. У време инвазије Нормана у Јадрану Д. је кратко био под њиховом врховном влашћу (1081--1085).

Већ тада, а посебно у XII в., Д. доживљава и економски полет, заснован пре свега на посредничкој трговини између земаља у залеђу са италијанским и другим медитеранским областима. Ту своју улогу осигуравао је склапањем трговачких уговора којима је добијао повластице и покушавао да обезбеди монопол у трговини. Такве повластице добио је од византијских царева Манојла и Алексија II у другој половини XII в. који му гарантују слободу трговине по свим земљама царства. Сличне уговоре је склопио и са многим градовима на италијанској обали Јадрана. Посебно су за њега били важни уговори са Стефаном Немањом по завршетку рата са њим (1186) и баном Кулином (1189), у којима је гарантована пуна слобода трговине. У исто време, Дубровачка надбискупија губи надлежност над католицима у унутрашњости, јер је папа 1199. ту надлежност поверио Барској надбискупији. Кроз читав овај век, уз номиналну врховну власт Византије, ојачала је стварна самосталност комуне оличена у власти домаћег кнеза из редова властеле која води порекло из старих романских родова. Тако Велико веће, које има врховну власт и које чине само пунолетни чланови дубровачких властеоских породица, почиње из својих редова бирати и све остале органе власти.

У то време у водећу поморску и трговачку силу израста Венеција, која је искористила IV крсташки рат за учвршћење своје доминације у Средоземљу. Да би подржала крсташе у походу на исток и обезбедила њихов превоз лађама, тражила је да за њен рачун буду освојени сви градови на источној обали Јадрана. Тако је 1205. освојен и Д., који ће остати под њеном влашћу све до Задарског мира 1358. То је донекле зауставило његов економски и политички развитак. Од тада кнеза поставља Венеција из редова своје властеле, а он поставља судије и остале органе власти. Дубровачка трговина се подређује млетачким интересима, њеним прописима и ограничењима. Дубровчани су настојали да та ограничења заобиђу, надокнађујући их појачаним везама са Србијом и Босном у залеђу. Све то је нашло одраза у главном правном акту Д., Статуту града из 1272. и Статуту царинарнице из 1277. који су касније допуњавани новелама. Да би осигурали све већи обим пословања у залеђу, Дубровчани су настојали и успевали да од свих српских владара из династије Немањића добију повеље са потврдама старих и обезбеђењем нових привилегија. То је био основ за јачање и развој самог града и његових богатстава. Он је постао стециште трговаца и пословних људи из залеђа, али и из градова од Каталоније и Италије до Грка и Левантинаца. Сем тога становништво се у периоду XIII--XV в. и даље попуњавало и увећавало приливом радне снаге из српског залеђа. То становништво је брзо примало католичанство, али је српски језик постајао говорни језик, мада је службени језик све до краја Републике био латински, а од XV в. и староиталијански. У XIV в. се устаљују органи власти Дубровачке републике: Велико веће (Consilium Maius), које чини сва пунолетна мушка властела и одлучује о свим важним питањима (рат и мир, спољна и унутрашња политика, подела нових територија и сл.). Из својих редова оно је бирало чланове Већа умољених (Consilium Rogatorum) које је имало 35--58 чланова и које је било нека врста владе; и Малог већа (Consilium Minus) од 12 чланова, које је заједно са кнезом (од 1358. биран на месец дана) било извршна и судска власт Републике. Одлуке доношене на седницама ових већа биле су основ дубровачког права и уређења и бележене су у једну серију записника под именом Reformationes до 1415. од тада се записници ових већа воде у засебним књигама.

У време свог највећег обима, у XV в., Дубровачка република се простирала од Стона и Пељешца до уласка у Которски залив, обухватајући острва Ластово и Мљет. Међутим, најстарија територија Д., названа Астареја, средином XIII в. простирала се од Затона до Цавтата и постепено се са муком ширила, углавном захваљујући откупу од српских и босанских владара. Највеће проширење је остварено када је од краља Душана 1333. откупљено Приморје од Орашца до Стона, град Стон и полуострво Пељешац, као и острво Посредница на ушћу Неретве, уз обавезу плаћања годишњег данка (стонски доходак; уз њега плаћани су још од раније могориш и светодимитарски доходак). Истом повељом је предвиђено слободно исповедање православне вере на уступљеним територијама. Овај доходак је плаћан Немањићима све до смрти цара Уроша, али други захтев није поштован јер је одмах започело покрштавање, тако да је до краја XIV в. нестало православаца на Пељешцу и у Стону, центру некадашње Стонске епископије коју је основао још архиепископ Сава. Српски цар Урош је 1357. уступио Дубровчанима појас на копну изнад Жупе и Ријеке дубровачке до Курила. Приморје од Стона до Затона добијено је од босанског краља Стефана Остоје 1399, а околина Цавтата и Конавле су добијени 1419. и 1426. од Сандаља Хранића и Радослава Павловића. Овај територијални опсег Д. ће задржати све до средине XVII в. Тако је дипломатским средствима упорно ширена територија, као што су на исти начин штићени интереси дубровачких трговаца у Србији и Босни где су постојале њихове колоније по свим већим градовима и трговима. У оним највећим, као што су били Ново Брдо, Сребреница, Рудник, Приштина и др., боравило је истовремено и до неколико стотина Дубровчана, често дуги низ година, бавећи се трговином и предузетништвом, али и обављајући многе послове и дипломатске задатке за српске владаре. Приходи града од посредничке трговине брзо су се увећавали. Његов изглед и изградња утврђења у доба највећег процвата у XV в. је у највећој мери зависио од трговине са Србијом и Босном. Зато Дубровчани врло рано, већ 1278, оснивају конзулат са генералним конзулом који је требало да штити права трговаца пред српским владаром, као и да суди у њиховим међусобним парницама. Та установа постоји све до 1387, да би тада улогу дипломатског представника на српском двору преузели специјални посланици (ambassiatores).

Положај Д. се још више побољшао после Задарског мира 1358, склопљеног између Угарске и Венеције. После рата у којем је Венеција поражена и потиснута са источне Јадранске обале, Д. је признао врховну власт Угарске. Тај вазални положај је имао формално обележје и сводио се на плаћање одређеног годишњег данка и учешће у краљевој морнарици приликом похода. Д. је потврђена унутрашња самоуправа у коју се угарски краљ није мешао. То је погодовало брзом економском развоју Д. у наредном периоду. Наклоност и заштита Турака који од XV в. постају одлучујући фактор на Балкану и источном Средоземљу морала се обезбеђивати такође плаћањем годишњег данка. Он се плаћао у износу од 1.000 дуката од 1442, а затим повећавао, да би се усталио на 12.500 дуката од 1481. Упркос слабљену Угарске, номинални вазални односи према Будиму трајали су све до пораза од Турака код Мохача 1526. Од тада се трибут плаћао само турском султану, уз богате дарове истакнутим локалним и централним функционерима на Порти за одржање слободне трговине на територији Турског царства. У таквим приликама, ослањајући се на западне земље и папство, Д. се развија кроз цео XVI и XVII в., доживљавајући честе епидемије и природне катастрофе, клонећи се учешћа у хришћанско-турским ратовима. По Д. је најтеже последице имао катастрофални земљотрес 1667, у којем је срушен највећи део града и утврђења, уз много жртава. Обнова је трајала више од 30 година. Тада је (уз велики потрес из 1520. и велике пожаре из 1298. и 1642) страдало и много грађе из Дубровачког архива. Па ипак, и преостала документа га чине највећом ризницом за историју средњовековне Србије и Босне. Самосталност Дубровачке републике траје све до краја њеног постојања. У француско-руским сукобима за превласт на Јадрану француска војска је окупирала Д. 26. V 1806, а 31. I 1808. проглашено је укидање Дубровачке републике. Покушај њене обнове на Бечком конгресу 1815. није успео јер је Аустрији припала источна обала Јадрана од Соче до Будве, па и Д. У саставу Аустрије, односно Аустроугарске, остаће све до 1918. када га је ослободила српска војска, чиме је прикључен новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, односно у саставу Југославије све до њеног распада.

Андрија Веселиновић

Срби католици. Најистакнутији Дубровчани се током XIX в., столећа националног одређења, изјашњавају као Срби католици. Они на тај начин чине интелектуални круг Срба Дубровчана, који преузима многобројне активности у оквиру свог покрета у смислу националног потврђивања. Сем међу интелектуалцима, свест о српском националном идентитету присутна је и у ширим грађанским слојевима, међу студентима, ђацима и занатлијама. Поред овога, српство Д. добија и још један квалитет. У питању су православни становници Града, који, са новим временима, 1790. легализују свој статус, и са Србима католицима чине јединствену националну заједницу у Д. Досад најпотпунији списак Срба Дубровчана из редова интелектуалаца, са јасним критеријумима за њихово уврштавање, саставио је Никола Тоља. Међутим, и сам дубровачки историчар напомиње да поједине личности, посебно припаднике католичког клера, које је раније сматрао Србима католицима, у свом коначном списку изоставља, без значајнијих разлога. Међу изостављенима су дубровачки бискуп и плодни прозни писац Мато Водопић, песник и преводилац Антун Казали, културни историчар Нико Ђивановић.

Појава покрета Срба католика у XIX в. везана је за рад тројице личности: Ђорђа Николајевића, Меда Пуцића и Матије Бана. Хрватски историчари, притом, преувеличавају улогу и утицај, иначе заслужног, Ђорђа Николајевића. Чињеница је да Николајевић већ од 1830. у Д. указује на значај ћириличне архивске грађе, као што је и дубровачку литерарну традицију сматрао делом српског наслеђа, али је за покретање дубровачких Срба католика била пресудна улога Меда Пуцића и Матије Бана. Вративши се са школовања по европским метрополама, током којег је упознао савремене филолошке идеје, Пуцић је у свом пријатељу Бану, који је, по боравку у Цариграду и сусрету са панславистички оријентисаним круговима, у Београду започео своју полувековну мисију националног борца, нашао садруга у многим акцијама потврђивања српског карактера старог града. Тај први период активности Срба католика у Д. карактерише јача веза са Београдом, не само Бана, него и Пуцића, ангажованог као учитеља будућег српског краља Милана Обреновића.

Тако се првим оглашавањем интелектуалног покрета Срба католика у Д. сматра алманах Дубровник, цвиет народног књижевства (1849--1852), да би се активност наставила оснивањем Народне штионице дубровачке 1863, чије је гласило био годишњак Дубровник забавник (1866--1885). Новине Гуштерица (1882--1883) и Глас дубровачки (1885--1886) уређивао је Никша Гради, са истакнутим српским националним осећањем, што је условило и њихово брзо гашење од стране бечких власти. Ови листови и часописи окупили су најзначајније Србе Дубровчане свога доба, као уреднике и сараднике. Међу њима су, сем М. Пуцића и М. Бана, били и Луко Зоре, Никша Гради, Стијепо Скурла, Ловро Кукуљица, Перо Франасовић, дум Иван Стојановић, Антун Фабрис, Антун Вучетић, Вид Вулетић Вукасовић... Међу наведеним истакнутим Србима многи су били професори Дубровачке гимназије, врло значајне за развој и интелектуалног покрета Срба у Д. Наиме, младе Дубровчане у гимназији васпитавали су Перо Будмани, Луко Зоре, Антун Вучетић, Стјепо Кастрапели, Јозо Бунић... Њихови ученици, међу њима и Петар Колендић, због истакнутог националног деловања прогањани су од власти и искључивани из наставе. У гимназији је основана и добротворна Заклада „Гундулић", коју је водио Антун Вучетић.

Треба напоменути да је тада, у привредном смислу, веома моћна православна заједница активно учествовала у овим подухватима. При томе се посебно истицала породица Божа и Ника Бошковића, која је подигла саборну цркву у Д. и основала Српску женску школу. Теодора Бошковић је, као угледна Дубровкиња, водила Одбор госпођа, основан 1875, који је помагао рањенима и избеглима у Херцеговачком устанку, а била је и дугогодишња управница Задруге Српкиња Дубровкиња, основане 1887. Осамдесетих година, међутим, са смрћу Меда Пуцића и повлачењем Матије Бана, долази до промена у самом покрету Срба католика. Оне се најбоље могу уочити преко часописа Словинац (1878--1884), који је основан са идејом обнове дубровачког „словинства", односно српско-хрватског заједништва у Д., али је убрзо окарактерисан као српски. У том смислу био је нападан посебно од Католичке Далмације. Српско-хрватски сукоби, који су обележили последњу деценију XIX в., кулминирали су током прославе 300-годишњице Џива Гундулића 1893.

Други период покрета Срба католика одређен је и политичком ситуацијом. По подели у Народној странци на националној основи у Далмацији, и у Д. се оснива Српска странка. Посебно повољни услови за рад били су током власти Српске странке у Д. у периоду 1890--1899. Тада је основана и Српска дубровачка штампарија „Антун Пасарић" коју је водио Антун Фабрис. Фабрис је био уредник листа Дубровник (1892--1941), као и оснивач часописа Срђ (1902--1908) и календара Дубровник (1897--1902). У културном смислу, кључна личност у том периоду, током последње две деценије XIX в., био је дум Иван Стојановић. Иако је његов целокупан и разноврстан историографски и литерарни рад према новијим истраживањима (Трнавац Ђалдовић) био строго усмерен ка доказивању српства дубровачке традиције, утицај И. Стојановића се посебно испољавао у односу на Српску дубровачку академску омладину, основану 1900, чији је био својеврсни ментор и заштитник.

Многобројне су активности Срба у Д. тога периода. Међу њима је и оснивање Дубровачког радничког друштва 1887, под вођством Антуна Пуљезија. Друштво се током наредних деценија јављало и као организатор, не само популарних скупова, забава и излета, него и предавања и других културних манифестација. У првој деценији новог века, 1908, у Д. је основано и Дубровачко соколско друштво „Душан Силни", под вођством Мата Грацића, које је наставило традицију соколарства у нашим просторима, учествујући и у другим, културним и друштвеним збивањима. Као посебно, међутим, треба издвојити оснивање Матице српске у Д., према завештању Константина Вучковића, а под туторством Српске православне цркве, 1909. По угледу на новосадску Матицу српску, дубровачка матица је имала за циљ ширење просвете и наставе, издавање и дистрибуцију књига, листова и часописа, формирање библиотеке, стипендирање талентованих ученика. Председник Матице српске дубровачке био је Стијепо Кнежевић, а секретар Франо Кулишић.

Ћирилска традиција нашла је у овом веку српства Д. своје посебно место, најпре као обавезно писмо, уз латиницу, у дубровачким школама, а затим и у дубровачком штампарству, како у периодици тако и у издавачкој делатности. Издања дубровачког издавача Претнер, који је наследио Литографски завод Василије Лаиновић, православне Српкиње, штампана су и ћирилицом, и то књиге домаћих и страних писаца. Што се тиче светосавске традиције, прославу српског свеца је увео у Д. 1850. Ђорђе Николајевић на предлог Матије Бана. Лик Св. Саве се током овог века појављивао и у савременим дубровачким драмама, као и у ликовним остварењима, и то углавном са вековним заштитником Д., Св. Влахом. Св. Сава је био и заштитник дуговечног и врло активног Српског пјевачког друштва „Слога", основаног 1874. И Дубровчани који су свој рад наставили ван града активно су учествовали не само као сарадници дубровачких часописа и актери у њиховим удружењима, него је и традиција старе републике била основна тема њихових истраживања. Међу њима су били најистакнутији Милан Решетар, Петар Колендић и Валтазар Богишић. Њихове студије су директно сведочиле српство Д. кроз векове.

Трећи период у покрету Срба у Д. обележен је његовом стагнацијом и замирањем, а наступа после трагичне „Дубровачке афере", која је имала за исход смрт А. Фабриса, а затим и дум Ивана Стојановића. Следио је затим период врло неповољан по Србе у Д. Најпре, на самом почетку рата, јула 1914, шездесетак Дубровчана, међу њима искључиво Срба католика, интерниран је од стране аустријских власти, док су остали одведени у тамнице. Овоме је уследила, непосредно по проглашењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, велика Милијунашка афера у којој су за корупцију оптужени најугледнији Срби из Д. Иако су сви ослобођени оптужбе, штета је већ била начињена.

У новој држави било је покушаја обнављања културног и научног живота и рада. У том смислу, водећу улогу преузима Антун Вучетић, који је већ као уредник Срђа, по смрти Фабриса, у свом деловању доследно али смиреније исказивао своје српско национално опредељење. У томе му је помагао Јовица Перовић. Вучетић, директор Краљевског историјског архива у Д., у којем су на проучавању докумената радили многобројни научници широм наших крајева, основао је Дубровачко учено друштво „Свети Влахо" 1923. Циљ ове својеврсне академије био је изучавање дубровачких старина. Друштво је било кратковечно. Стиче се, међутим, утисак да београдске власти нису имале довољно разумевања за захтеве Срба у Д. Тек се пред сам рат активира рад српских културних и националних друштава у Д., најпре Матице српске, а затим „Јадранске страже", „Дубровачке грађанске музике", Српског дубровачког певачког друштва „Слога", „Кнегиње Зорке", „Дубровачког радничког друштва", Соколског друштва.

Последњи значајни удар на покрет Срба у Д. била је одлука власти да Д. уведе у Хрватску бановину 1939. Истакнути Срби из Д., Марко Мурат и Лујо Војновић међу њима, активно су реаговали против ње. Међутим, њихови и апели његових сународника нису уродили плодом. У доба социјалистичке Југославије Срби Дубровчани XIX в., односно последња етапа у националном освешћењу Срба Дубровчана остаје, углавном, ван интересовања српске науке, па и публицистике, сем појединачних и спорадичних интересовања.

Ирена Арсић

Државни архив у Дубровнику, један од највећих и најстаријих архива међу градовима на Јадрану, па и Средоземљу. То је установа која садржи највише грађе за српску средњовековну историју, па се без докумената овог архива не може реконструисати не само историја самог града, односно Дубровачке републике, него и околних земаља, посебно српских (Србије и Босне), са којима је Република Св. Влаха одржавала јаке политичке и економске везе. Посебно се економска, привредна историја српског средњег века не може изучавати без грађе овог архива. Највећи његов део настајао је радом општинских, државних органа власти, чија су акта бележена у канцеларији, и радом нотаријата, који је регистровао документе из приватно-правних односа. За годину настанка архива као јавне установе узима се 1277/1278, када је донета одлука да се књиге канцеларије и нотаријата сматрају државном својином која се у њима чува. Па ипак, и касније је део грађе пропадао због влаге, пожара и земљотреса, а део који их је могао компромитовати су и сами Дубровчани уништавали приликом промене врховних господара (1358, 1806/1807). Грађа је нестајала и приликом сеобе важнијих докумената у Париз за време Наполеона, затим 1818--1833. у Беч, где је поново преношена уочи I светског рата.

Архив се условно дели на два, по обиму и значају неједнака дела: најстарија грађа до француске окупације (садржи 413 дужних м грађе), и новија грађа (до данас преко 3.000 м). До оснивања архива, најстарије и највредније повеље чуване су у ризници главне градске катедрале Св. Марије, па се зато ова збирка најстаријих докумената зове Acta Sancte Mariae Maioris. Најстарија документа у њој потичу из X и XI в. (у преписима), на латинском језику, док су најстарије ћирилске повеље с краја XII в. (повеља Стефана Немање из 1186. -- оригинал није сачуван, него само препис на латински са ћириличким потписима Немање и његовог брата Мирослава; и повеља бана Кулина из 1189). Грађа на латинском језику се дели на серије настале радом канцеларије и серије настале радом нотаријата.

Главни део докумената насталих радом канцеларије чине серије произашле из записника са заседања трију већа Дубровачке републике. Они се воде континуирано 1301--1808. и бележе се у једну серију под називом Reformationes све до 1415, када су раздвојене у три серије, за свако веће посебно, и то као: 1. Записници Великог већа (Acta Consilii Maioris); 2. Записници Већа умољених (Acta Consilii Rogatorum); 3. Записници Малог већа (Acta Consilii Minoris). Ту спадају и Одлуке кнеза (Praecepta Rectoris) и Тајни записници Већа умољених (Secreta Rogatorum). Од ове грађе, која има доста података за српску историју, публиковане су одлуке 1301--1389. у издању ЈАЗУ и САНУ (Monumenta Ragusina -- Libri Reformationes, 1--5, Зг 1879--1897; М. Динић, Одлуке већа Дубровачке Републике 1--2, Бг 1951--1964). Одлуке већа 1389--1397. недавно су издате: Н. Лонза, З. Шундрица, Одлуке дубровачких вијећа 1390--1392, Зг--Дубр. 2005; Н. Лонза, Одлуке дубровачких вијећа 1395--1397, Зг--Дубр. 2011. Oдлуке Малог већа које се односе само на Србију од 1415. до 1460. издао је А. Веселиновић -- Дубровачко Мало веће о Србији 1415--1460, Бг 1997. Одлуке већа допуњује званична преписка Дубровачке републике са својим посланицима и трговцима у страним државама, па и у Србији. Пошто је преписка до Задарског мира уништена, сачувана су само писма 1359--1808. (најстарију преписку до 1380. издао је Ј. Тадић: Писма и упутства Дубровачке Републике, Бг 1935).

Серије настале из пословних односа створене су радом дубровачких нотара, који су уживали јавну веру и састављали су најразличитије документе из приватно-правних односа, чије копије су уносили у посебне књиге нотаријата. Међу њима има много докумената који се односе на пословне и трговачке везе са Србијом. Најважније серије настале из ових односа су: Diversa Notariae, Debita Notariae (где су бележени кредити и задужнице) и Testamenta, од којих су многи везани за Србију. Иако се без ове грађе не може замислити проучавање привредне историје Србије, од ње је врло мало публиковано (С. Ћирковић, Р. Ћук, А. Веселиновић, Србија у дубровачким тестаментима 15. века, I, Бг 2004). Укупно узев, огроман део латиничне грађе који се односи на српску средњовековну историју до данас није објављен (преко 80%). Њено даље проучавање је сада олакшано постојањем микрофилмованих копија најважнијих серија које се данас чувају у Архиву САНУ.

Ћириличка грађа Дубровачког архива је за српску историју посебно важна. Дубровачки архив поседује највећу збирку ћириличких аката за наш средњи век. То проистиче из чињенице да су Дубровчани животно били заинтересовани за политичке односе и трговину са залеђем. Зато су помно чували повеље добијене од српских и босанских владара, од Немање па све до пада под Турке. Оне чине и најважнији део збирке. Други њен део чине писма и разни други акти из пословних односа. За преписку и акта на српском језику Дубровчани су врло рано ангажовали српског канцелара, који је концепте писама упућених у унутрашњост, као и преписе оних добијених отуда, бележио у посебне књиге. Те књиге су, нажалост, уништене, са изузетком тзв. Рускове књиге. То је књига коју је водио српски канцелар Руско Христифоровић и у коју је он регистровао сва ћирилска акта у раздобљу 1395--1423. Сва документа на српском језику и ћириличном писму из Дубровачког архива, која чине највећу збирку те врсте сачуване на једном месту, броје укупно 1.097 докумената. Она су због тога почела да се објављују још од давне 1840. и сва су обухваћена у најпотпунијем издању Љубомира Стојановића, Старе српске повеље и писма 1--2 (Бг -- Ср. Карловци 1929--1934, репринт издање Бг 2006).

Андрија Веселиновић

Због високог степена очуваности грађе Државни архив у Д. има изузетан значај за многе историографске дисциплине (политичку, дипломатску, друштвену, економску, правну и културну историју, историјску географију и демографију). Заметак архива представљала је збирка најважнијих повластица које је Дубровачка општина добијала и чувала у Катедрали Св. Марије. За њу су били задужени прокуратори који се помињу од 1251. У збирци исправа чувају се документи почев од 1022. Временом се овај тип грађе умножио, па је фонд подељен на латинична, ћирилична и турска акта и повеље. Највише докумената исписано је на латинском, српском/хрватском и италијанском језику. На османском турском сачувано је око 15.000 комада грађе, а у знатно мањој мери заступљени су примерци на другим језицима. По Грегору Чремошнику општина је почела водити службене књиге од око 1278, када је за јавног нотара именован Томасино де Савера. Проширењем делатности органа општинске управе број књига и серија знатно се повећао јер су одређени предмети бележени у посебне, за то предвиђене кодексе -- одлуке већа, налози општинских власти, тужбе и кривични процеси, разне канцеларијске (јавно-правне) и нотарске (приватно-правне) белешке, рачуни и уговори, тестаменти, мирази, послови органа локалних власти, конзулати итд. Најзад, закони који су раније бележени у одлукама већа почели су се издвајати у посебне зборнике, којима су допуњавани општински и царински статут (нпр. Liber viridis и Liber croceus).

Средњовековни архив није обједињавао сву поменуту грађу. Посао њеног груписања започет је тек у XIX в., када је Д. припао Аустрији (1814). У међувремену је део докумената пропао због излучивања грађе, пожара и елементарних непогода. Судски службеник Јосип Крша је 1812. израдио први инвентар књига и докумената судова Дубровачке општине. Грађа централних органа власти чувала се у Кнежевом двору, али је делом изгорела, а делом развучена приликом пожара 1817. Нови Генерални каталог књига и докумената израдио је исте године Лука Ћурлица, а део грађе је након тога пренет у Беч (1818). Ћурлица је саставио и попис рукописа и исправа, који су 1833. такође однети у Беч. Та грађа је после I светског рата враћена у Краљевину СХС, у Архив САНУ. Изнова је однета у Беч током немачке окупације (1941--1945), а у Д. је враћена тек између 1946. и 1952.

Када је реч о књигама органа дубровачких општинских власти, највеће заслуге за обједињавање грађе има Константин Јиречек, који је 1894. предложио Архивском већу у Бечу да се документи дубровачког Политичког архива удруже са грађом Окружне и Котарске управе, суда, финансијске окружне дирекције и поморско-здравствене канцеларије. За главног архивисту именован је Јосип Гелчић, који је израдио и објавио први целовити каталог обједињеног Дубровачког архива (1910). У фондове су већ тада били укључени и многобројни стари рукописи, приватне збирке разне грађе и старе штампане књиге.

Архив званично постаје самостална установа тек 1920. Од тада је више пута мењао званично име -- Дубровачки архив (1920--1950), Државни архив у Дубровнику (1950--1967), Хисторијски архив у Дубровнику (1967--1990), Повијесни архив у Дубровнику (1990--1997), те поново Државни архив у Дубровнику (од 1997). Архив тренутно складишти више од 7.000 књига и 100.000 самосталних комада грађе разне садржине, распоређених у 405 фондова (93 из периода Дубровачке републике) са укупном дужином од 8,5 км. Првобитно је био смештен у просторијама Кнежевог двора, а од 1952. се налази у згради Царинарнице из XVI в. (Палача Спонза). Има библиотеку са више од 30.000 примерака књига и часописа. Придружене јединице архива су Архивски сабирни центри у Метковићу (основан 2002) и Корчули (основан 2011).

Дубровачки архив данас располаже оригиналном грађом из раздобља од почетка XI до краја XX в. Грађа настала у периоду 1022--1814, закључно са крајем француске управе, налазила се у архиву од његовог званичног оснивања, док су познији материјали преузимани по службеној дужности, будући да је Дубровачки архив регионални архивски центар. Стога се сада у њему налазе и многи фондови управних, војних, судских и привредних органа, као и породичне, личне и друге збирке из периода 1814--1990.

За српску историју најважнији су фондови и серије из периода Дубровачке републике који обухватају оригиналне исправе (Acta et diplomata), записнике одлука Већа (Reformationes, Acta Minoris consilii, Acta Maioris consilii, Acta Consilii rogatorum), налоге издате дубровачким посланицима (Lettere е commissioni di Levante), тестаменте (Testamenta), белешке о разним уговорима (Diversa cancellariae, Diversa notariae, Liber dotium), дуговањима (Debita notariae) и кривичним процесима (Lamenta), из раздобља од XII до XIX в. Документи који припадају наведеним серијама објављивани су у низу збирки историјских извора, али, изузев исправа, већина њих још увек није критички приређена и објављена.

Невен Исаиловић

Дубровачки говор. Припада херцеговачко-крајишком дијалекту, с тим да се од херцеговачког говора у своме залеђу разликује низом особина. У Д. је првобитно био романски (новолатински) дијалекат, у науци познат под именом „далматски", који је изумро а да научно није озбиљније испитиван. Угасио се тек крајем XV в. Са копна је вековима надирао и око 1500. сасвим завладао херцеговачки ијекавски дијалекат српског језика. Дубровачки говор, без сумње источнохерцеговачког порекла, карактеришу и извесна обележја својствена чакавском икавском дијалекту Далмације. Већина тих чакавских особина припада кругу тзв. адријатизама (промене h > Č, ā > а^о^, -м > -н, љ > ј и чк > шк), из романског унетих у чакавске и штокавске идиоме дуж Приморја. Присуство чакавских црта у дубровачком говору треба гледати у контексту чињенице да су део Дубравачке републике покривали чакавски говори (они на Ластову и на западној половини Пељешца). Упливу чакавских црта допринели су и заједничка вера и припадност истом културном кругу, као и повољни услови поморског саобраћаја са истоверним чакавским крајевима. У штиву дубровачких песника XV и XVI в. чакавских језичких елемената било је знатно више него у самом говорном језику и у тадашњим прозним изворима. Објашњење појаве лежи пре свега у престижу далматинских књижевних узора, а можда и тежњи властеле да се тим „узвишеним" језиком поезије дистанцира од наречја обичног пука. Време доноси све јачу афирмацију дубровачке поезије и културе, а тиме и потискивање чакавских, у основи страних, елемената из литературе, као и из самог народнога говора. На основу језика дубровачких песника, пре свега Ш. Менчетића и Џ. Држића, у науци је заступана теза да је изворни дубровачки говор био чакавски. М. Решетар је низом радова, од ране младости до краја живота, полазећи од језика прозних текстова, доказивао и доказао да се у Д. одувек говорило само херцеговачким ијекавским, а никада далматинским чакавским говором. Уверљиво је показао зашто чакавске натрухе у делу дубровачких писаца назива „песничким чакавизмима". У чувеној приступној академској беседи, чији је завршетак изостављен у верзији објављеној у Гласу САНУ 1951, а чија је аутентична верзија штампана 2004, он на крају понавља свој став по којем су „Срби и Хрвати један народ под два имена", па отуда: „кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Д. по језику био увијек српски".

Акцентуација дубровачког говора је новоштокавска (жèнē ген., нòгама, р?кōн итд.), с тим да уместо краткоузлазног /`/ у кановачкој позицији у двосложним речима долази дугоузлазни /´/ (сéстра, јéзик), а у тросложним краткосилазни // (врућbна, приск&чит). Новија истраживања говоре о надирању ` у наведеним позицијама (дòбро, àјде, $зми, дòшла). У ген. мн. неких вишесложних именица, поред краткоузлазног /`/ на антепенултими може се чути и краткосилазни // (ормàрQћB*/орм*(рQћB, кос$рQнB*/кос*%рQнB, комàрQцB*/ком*(рQцB). Радикално је извршено новоштокавско преношење акцента на проклитику, у чијој функцији се могу наћи и акцентогене речи (испрèт-кућē, узà-скалу, кàт-хоћеш, какò-хоћеш, ђè-нBђēш, десèт-,рB, ?-се, тр;-дBна, п7*-струцē* кру ха). Послеакценатске дужине су стабилне (седàн-годQнB, магар>ћēлB), а дужина се може чути и на наставцима -ав и -ас(т) (ћ&рBв/ћ&рав, х(лBв/х(лав, црвèнкBс(т)/црвèнкас(т)). Прозодију карактерише и чување алтернација код придева (др)г, дрáга : др)го ср. р.; бл)г, блáга : бл)го; мл)д, млáда : мл)до), као и слични односи у радном пр. неких гл. (пр&дō, продáла : пр&дBло; уп. и однос: к&вō : кòвала). Вокално р је кратко (бfз, бfк, цfн, цfква, бfци, ген. мн*. бŠкB, дŠвB ген. мн., вŠба*, гŠдан). Јат под дугоузлазним /´/ има једносложан, а под дугосилазним /ˆ/ двосложан рефлекс (рјéка, брbјег), а новија истраживања говоре о експанзији двосложног рефлекса и под дугоузлазним /´/ (вријéме/бријéме). Нису ретке ни потврде секундарног јата (к$пјена, сј!г,рно, монàстијер, бјест>мат, бј!стија). У дубровачком говору је гр!б, гр!бје/гр!бље, ч!тверо, четвèрица, п!теро, петèрица. Дуго B изговара се углавном као а^о\ ^(дв)^о^, ј)^о^, глá^о^ва, хрá^о^на), а секвенца -ао (< -ал), често и под акцентом, > ō, односно d (п;сō, гл!дō, тŠчō; дd „дао", зd, жd, брd, крd, знd). Ретко се сажима -ео (%зō/%зео). У неким одомаћеним позајмљеницама -л > -о (м>ракуо/м>ракō, пèрикуо/пèрикō, #мбуо/#мбō, пантàруо/пантàрō; уп. и м%о/мd). У домену консонантизма најмаркантније су следеће особине: -м > -н у наставцима (гл!дBн, bдēн, рmкōн, мòјōн жéни, òвијен, овàкијен), али: дbм, Р+м (према: дbма, у Р;му итд.); љ обично > ј (зèмја/зèмља, д>вјQ*/д*>вљQ, здр(вје/здр(вље, крàјица/крàљица, кр)ј/кр)љ, ч!јBд, ò-цревBјB); сонант ј добијен у хијату између и и о ($хитијо, вbдијо, кам>јōн, ав>јōн, р)дијо); на сличан начин ретка појава и сонанта в (бáвō < бàо < бàуо < бàул; Јеs$вQта < Јеs$Qта), уз његово чешће губљење (с!крва, сј!товат, мŠтац, к&цат, г&жђе); честе асимилативно-дисимилативне алтернације (чèсмина/чèсвина, гmмно/гmвно, Дmвно/Дmмно, д#вна/д#мна, вн&го/мн&го, гòмнBр/гòвнBр, л%мер „нумер", ф>лBнца/ф>нBнца, нал;зат/нан;зат); сугласник /х/ је стабилан (хòдит, хрáна, ск%хат, $хитит, пр>хитит, њbхов, %хо, м%ха), уз ретко губљење (àјде/хàјде, тbјо/хтbјо, àлBл/хàлBл), а понекад /х/ > /к/ (àркитет, мèканика, àркQв, к$нцут, кр!н). У дубровачком говору секвенца хв > ф (фáла, зафáлит, пофáлит), а стабилно /ф/ (ф$њестра, ф!ста) у новијим позајмљеницама из италијанског > /п/: прbгат, прbкла (ит. fritella). У -ст и -зд углавном отпада финални дентал (мbлōс, мл(дōс, чbс, п#с), група -чк- > -шк- (м(шка, д$бровашкQ), није ретка ни африката /s/ (ѕòра, ј!ѕеро, пр7нѕор (< прозор), ѕ"ро, Ј7ѕо, ѕанѕàреле, Јеѕ$вQти, ѕbбрит, лdнѕа, ѕ+нѕе, Спdнѕа, сп"нѕа), јекавско јотовање чешће је код л и н (мада се чује и: лј!пшQ, Нјèмица), али се у неким примерима јотују и т и д (лèћет, ћ!рат, ћ!т, нèђеља, ђ!д, вbђет, мèђед, ђ!, н!ђе, нbђе, али само: понèдјеник, дјèвојка, дјèца, дј!телина, одјèвен). Ранија истраживања говоре о свођењу ч и ћ на ч^„^ што се, према новијим изворима, данас односи на домаће речи (кmч^,^ак, рmч^,^ак и сл.), јер „ћ и ђ све више потискују ... ч и џ", а да „старији Дубровчани памте или понеко још каже": чим>торије, чbмулица, мàрчат, кàпBч, чèтр,н, ч$вета, џàрдQн, р(џа, Џ(ја, Џ;во, òрлоџије и сл., док млађи говоре: ћим>торије, ћbмулица, р(ђа, òрлођије и сл. Изгледа да ћ уместо ч долази чешће у позајмљеницама из италијанског. У медијалној позицији -шч- > ч, -сц- > ц (прàчић, òрачић, кр%чица, прàчевина, прáца). Иницијалне сугласничке групе од плозива и другог опструента често се упрошћавају: чèлињQ, тbца, шèница, али: кћ+, кћ"р.

Облици у дубровачком говору најчешће су новоштокавски. Двосложна мушка имена и хипокористици мењају се по I врсти (Влáхо ~ Влáха, М;хо ~ М;ха, отуда и: Влáхов, М;хов). У инстр. јд. им. м. р. на сугласник наставак -ом ( > -он) чест је и иза палатала (н7жон, корáћон, јéжон). Ретко је проширење у множини (мbши, кљmчи, бр&ди, л+сти, р&зи, г(лēби, г(врBни, ређе: гр(дови, кр(љеви), а ген. је увек на -ā (м+шB, бŠкB, г(лēбB, гр(дōвB). Дат., инст. и лок. мн. имају облике на -ма, само код им. а- основе у сва три падежа долазе паралено: -м (> -н), -ма, и -ми (рbбама, рbбами, рbбBн; п»-улицама, п»-улицами; п»-улицBн). Типична су женска имена на -е (Јéле, вок*. Ј*"ле, Мáре ~ М)ре, Џ;ве ~ Џ+ве), како се понашају и им. типа н7не ~ нdне, тéте ~ т"те. Нека од оваквих имена долазе са наст. -а и краткосилазним // на првом слогу. Код њих су једнаки номинатив и вокатив (М(ра, К(та, Фр(на, П!ра, Џbва), како је и код имена на -ица (М(рица, П!рица, П(вица) и именица госпòђа и сињòрQна. Им. врáта и с6ло имају у мн. и облике врат;ја, сел;ја: врáта су òтворена (једна или више њих), врáтија су би΄ ла рàстворена (искључиво више њих). У инст. јд. зам. ја поред сź-мнōн чује се и с-м!нōн, а зам. он ш-њ+н / ш-њ;ме. Зам. она у дат. гласи њ7ме (енкл. јōн), у ак. њ# (је), а у инст. ш-њdм / ш-њ7ме. Зам. 3. л. у ак. мн. има енклитике их (в¦ђели су их), хи (в¦ђели су хи), ји (в¦ђели су ји). Дат., инст. и лок. зам. ми и ви гласи: н(ма/н(ми, в(ма/в(ми. Зам. к& у дат. гласи кòму, у инст. с кPјен, зам. шт& у ген. чèга, ч!са, »(д) шта, у инст. ш ч;ме/с$-чијен. Зам. нPшта у ген. гласи нPчеса/нPчега, инст. с нPчијен/с нPчим. Показне зам. у ном. јд. гласе: òвQ, т+, òнQ, у ген. òвегB, т!гB, òнегB, у инст. с òвијен, с òтијен, с òнијен, у лок. од òвему, ò тему, од òнему, а у ген. мн. òвијēх/òвезијēх, тPјēх/т!зијēх, òнијēх/òнезијēх. Зам. мdј, твdј у ген. и дат. гласе мòјēга/мdга, твòјēга/твdга, мòјēму/мdму, твòјēму/твdму. Слично је код зам. њèгов и њ"зин: њèгова/њèговōга, њ"зина/њ"зинōга; њèгову/њèговōму, њ"зину/њ"зинōму. Дат. и лок. јд. ж. р. заменичко-придевске промене има облике на -ом (> -н); д&брōн жéни. Ген. мн. свих присвојних зам. увек је на -ијēх (мòјијēх, в(шијēх итд.). У употреби су оба придевска вида, број јèдан има прид.-зам. промену. Инфинитив је обично без -и (рPјет, хòдит, пdћ, дdћ, н)ћ; чује се и: пdј, дdј, н)ј). Гл. прве врсте с инф. на дентал имају више ликова: ј!с/ј!сти/ј!стит, грPс/грPсти/грPстит, п(с/п(сти/п(стит и сл. Треће л. мн. презента увек је на -у (р)д,, с#ш,, стòј,, тmч,, пèч,, >мај,/имáд,, х&ћеј,/х&ћK, н"ћеј,/н"ћK), аорист и имперфекат (осим бјéшK) су ишчезли, а сасвим су обични футур I (дdћу, >зQћу) и футур II (б%дKн дòлазијо, б%дKн п;сN), императив од гл. типа ковати је кmји, снmји, рmји, гл. прилог садашњи је чест (рáдKћи), а прошли сведен на рèкши и бј%ши. Чести су аугментативи обично пејоративног значења (кос$рина, коз$рина). Утицај позајмљеница из италијанског огледа се и у творби домаће лексике (враг$лQн, богàт,н, масл>нBта). Женски чланови породице са презименом на -ић, без обзира на њихов брачни статус, увек су на -ица: Р(чић--Р(чица, М)рић--М)рица. Суф. -ица продире и тамо где се презиме не завршава на -ић: Р%сковица, Т!жBковица. Много је таквих презимена изведених суфиксом -инка: Кук$љичQнка, КòрлеатQнка, КобàсичQнка, Р(шичQнка, Б!утQнка, затим суфиксом -анка: Бе$сBнка, БàздBнка, Б&гдBнка, Б%дмBнка.

Д. је познат по својим посебним реченичним конструкцијама, синтагмама, изразима и поштапалицама. Од појединости тога типа, пре свега од синтаксичких карактеристика, овде има места само за неке. Уместо ретке зам. свој и себи обично је: јÍ н»сËн мdј крĘж; Îзми тĘ тв&је; Т!би ћеш нàудит. О ширини употребе ген. с предлогом у (стсл. оу) говоре потврде типа: б¦ти $-Петра, п‹ћ $-ПBвла; у Вл-ха је изгòрјела к¤ћа, Éуто у Пéра је н»в нòвцат, š мене сèстра ¦де на фàтËгу; спáвај˜ $ нBс, са[д] смо $ мамK, ¦дxн $ БрBнка, пòшŚ је у госпáра, кĎпијо сан кр¤ха у К$лушића, мĚса $ ШтакулK, мýкx $ Л,чића, кỳрђелицx $ БетулK: очи у коња, али: прсти на руци. Предлози протива и супроћ/супрој увек су са дативом (супр:ј нама), а према/прима са локативом. Предлог за уз ген. означава време (Дóђите нам зà-фKстB, За Б:жића ћемо ỳбит прáца) и намену (ỳзxт н"што за п?та; ---мат р¦бx за :бједа; кỳпуса за вèчерK, за р?чка ---спригат јÍје; ово је за моје жене; оставити тијеста за квасца). Намена се може изразити и дативом (¦мā р¦бx &бједу и в6чери, али не и: р?чку и %жини). Романски утицај стоји иза „за с акузативом у значењу предлога пут": поћи за Млетке; поћи за Марсилију. Истог порекла је и од у примерима типа: живјет од госпара (тј. као госпар) обучен од жена (као жена). Често је од + генитив у наменској служби (н‹ж :т-круха; бр©ка од в:дK; òрмāр :д-робK), као и конструкције типа: гòспāр :т-кућK; госпòђа :т-кућK; кàнт˜н :д-улицK; ш¤ма :[д]-чемпрKсB (чемресова шума); ш¤ма :д-маслQнB (маслињак). Предлог од чест је у лок. место о: Јèси ли шт© ч¤о :д-њему?; Од :вему н¦ком н¦шта не говòри. Предлог с с ген. означава и узрок нечему: Ш њ6говK л#дK п(мKти св¦ ће изгỳби глÍву; С т!бе ћу òкаснит на вàпŚр. Устаљен је партитивни ген.: кýпит кр%ха; ---мат з!лени у џардÇну. У неким устаљеним одредбеним спојевима придев стоји после именице: в;но бbјелN, кàфа бbјелB, м"со шт%фBнN (п6ченN*), рbба прbгBна*, гр(х слàнQ, см&кве с$хK, м6нестра з6ленB. Чест је приповедачки императив: ЈÍ ти нè-буди л¦јен, па п7ђи в¦ђет ко т‹ запòмāгā. Честе су конструкције предлога за и са инфинитивом неког глагола: ствÍр за н6*-вјероват*; нÇје му зà-вјероват; нÇје за->грат се с т¦јен; за не ч>нит скÍндале; ДòшŚ је за д(т ми òнŚ штрóпā. Инфинитивом се понекад у посебној конструкцији реченице замењује лични глаголски облик: Вbђет је онàкŚ гнĐсну, да ти се згźдË; Ч%т што гòвор,, да те ỳхитË стрÍх; Пр:мислит сźмо нà-тŚ, нàјxжËн се свź. Гости се дочекују речима: д&бар д:шN; д:бра д7шла/д:шла; д:бри д7шли/д:шли. Висок проценат лексике дубровачког говора чине позајмљенице из романских извора.

Слободан Реметић

Књижевност. Књижевно стварање у Дубровачкој републици (Д.) у континуитету траје од најстаријих трагова средњовековног града. Пуни развој је доживела током великих књижевних епоха, хуманизма и ренесансе, барока и просветитељства. Трајање ове књижевности поклапало се са периодом опстајања Дубровачке републике: почетком XIX в. она је укинута, a са њом се угасила и дубровачка књижевност која је већ деценијама пре тога била у опадању. Дубровачка књижевност је, захваљујући условима и времену у којем је трајала, била трилингвална: на латинском (језик хуманистичке школе; језик хуманиста и каснијих неолатиниста, научне и теолошке литературе); на италијанском (студирали су у највећој мери на италијанским универзитетима и стварали под утицајем тада престижне италијанске књижевности ренесансе и барока, која је била најважнији узор дубровачкој); и у далеко највећем обиму на свом језику. Језик којим су говорили житељи Д. био је штокавски источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. На том језику је настајала дубровачка књижевност. Дубровчани су у писаним документима, рукописима и у објављеним књигама, у књижевним делима свој језик називали: дубровачки, нашки, српски (постојао је од XIV в. континуирано канцелар „језика српскога" или „језика словинскога"; неки од познатих дубровачких писаца вршили су ту дужност, П. Примовић, А. Кастратовић), словински, илирски, хрватски. У употреби су биле латиница и ћирилица. Најстарије средњовековне штампане књиге објављиване су ћирилицом. Преовладавањем словенског живља и словенског језика на дубровачкој територији спонтано су се стварали услови за развој књижевности. Средњовековна књижевност била је претежно неоригинална (преводи, преписи, редакције рукописа различитог порекла -- латинског, византијског, италијанског, словенског, глагољско-чакавског, српског: молитвеници, лекционари, зборници, „науци" -- Бернардинов лекционар, ћирилични и латинични препис и др.); већу занимљивост имале су нелитургијске књиге: ћирилични Дубровачки зборник од год. 1520 (Либро од мнозијех разлога) (Ср. Карловци 1926); Дубровачке легенде (Праг 1913); дубровачке редакције средњовековних романа Александрида и Роман о Троји и др.

У време када су стварани најважнији дубровачки средњовековни списи развијао се хуманизам (стварање на латинском језику) и напоредо са њим ренесанса (стварање на народном језику). Хуманизам је прво велико поглавље дубровачке књижевности (прва половина XV в. -- прва половина XVI в.). Прва генерација дубровачких хуманиста утемељила је нову књижевност. У литератури је најпознатије име Џ. Гучетића (1451--1502), иако његова дела нису сачувана; савременици (Полицијано, И. Цријевић) су га сматрали савршеним песником. Једини писац ране генерације хуманиста чије је књижевно дело познато је Франо Луцо Гундулић (1451--1505), аутор прве новеле у дубровачкој књижевности (Baptistinus). Најважнији представници хуманистичке учене прозе били су Феликс Петанчић (1455--1520, трактати о Турцима) и Л. Цријевић Туберон (1458--1527, Коментари о мојем времену). Представници друге генерације хуманиста су: И. Цријевић (1463--1520) плодан, славом овенчани песник -- poeta laureatus, аутор првих поетичких трактата, посмртних говора, првог историјског спева о постанку Д. (De Epidauro); Јаков Бунић (1469--1534), писац првог митолошког спева Отмица Кербера и религијског епа (Христов живот и дела). Даљи развој дубровачке књижевности одвијао се у оквиру нових ренесансних токова, на народном језику, од најстаријих познатих стихова, забележених ћирилицом (1421) до краја XVI в. Током ренесансе издвојиле су се три генерације песника: поезија прве генерације петраркиста (канцонијери Ш. Менчетића и Џ. Држића), ослоњена на народну (двострукоримовани дванаестерац; песнички језик; меличност; стилски израз и др.; песме „на народну") одредила је дух и књижевну природу дубровачког песништва. Стварана под великим утицајем петраркиста, низом одлика показала је своју самосвојност. Друга генерација (М. Ветрановић, Н. Наљешковић, М. Држић) обогатила je поезију (тематска разноврсност; хришћанска ренесанса; жанровско богатство; маниризам и др.), првенствено је била окренута драмском стварању (и позоришту) и заслужна је за развој дубровачке ренесансне драме (еклога, побожна драма, пасторала, фарса, комедија у прози, трагедија, контраст, препеви драма). Томе је највише допринео М. Држић. Трећу генерацију песника, поред низа новина, битно су обележили певање на италијанском језику и наговештаји смењивања ренесансе новом књижевном епохом.

Барокна књижевност, стварана у Д. током XVII и почетком XVIII в., одређена је историјским, политичким, друштвеним и економским околностима, као и све већим утицајем цркве (барокни медијевизам). У складу са новом поетиком и филозофијом доба одвајала се од претходне епохе темама (бизарност у избору тема, мизогинство, општа непостојаност и променљивoст; нов идеал женске лепоте; двојство у спајању светог и профаног; религиозно-рефлексивно певање о људским слабостима, греху, покајању, охолости, лакомости итд.), формом и стилом (спољњи ефекти, претераности у фигуративности, сензуалности, ласцивности; досетка; маринизам; разноврсност строфа; осмерац као доминантни стих итд.), проширењем на ванкњижевне области (историзам, биографизам -- М. Орбин, Ј. Лукаревић; научни трактати, теолошке расправе, филолошки рад; академије и др.). Настају нови жанрови (пародија, мелодрама, мелодрамски балет, трагикомедија, анонимна комедија и др.); епско песништво постаје доминантни род (историјски и религиозни епови, разноврсни спевови). Посебна одлика дубровачке књижевности ове епохе било је словинство, осећање родољубља које је исказивано величањем Словена, посебно оних који су се херојски супротстављали мухамеданству, „словинског" језика, слободе. Главни представници који су увели и усавршили нове жанрове су: С. Ђурђевић (комични спев Дервиш), П. Примовић (мелодрама Еуридиче), Џ. Гундулић (историјско-романтични еп Осман, религиозно-рефлексивни спев Сузе сина разметнога), Џ. Бунић (лирика), Џ. Палмотић (мелодраме). Крај барока обележен је стварањем И. Ђурђевића, „последњег великог дубровачког песника", плодног вишестраног ствараоца, биографа дубровачких писаца и др.

Епоха просветитељства развијала се у почетку под утицајем француског просветитељства („франчезарија", прераде Молијера, преводи) и у знаку енциклопедизма и ерудитизма (С. Цријевић, С. Сладе Долчи и др.). У следећем периоду уочљива су два паралелна тока, један усредсређен на поезију и на народном и на латинском језику (неолатинизам) великим делом религиозну, на класицизам, умногоме обележен конзервативизмом, други окренут пригодној литератури која се губила у ефемерности. У завршном периоду све се више испољавао предромантичарско интересовање за народну књижевност (Ј. Бетондић, Ђуро Ферић), завршавали су се велики подухвати -- Речник Ј. Стулића; историјски преглед дубровачке историје и дубровачке књижевности Ф. М. Апендинија у Белешкама... (Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteraturа de' Ragusei, I--II, Dubr. 1802--1803). У Белешкама дубровачка књижевност је сагледана у време када се њен ток окончавао. Аутор је показао природну повезаност у једну целину Д. и литературе која је у њему стварана.

Злата Бојовић

Позориште. Подаци у Дубровачком архиву сведоче да су већ тoком XIV и XV в. у Д. деловали домаћи и гостовали страни забављачи, али и да су у Босни и у Херцеговини крајем XV и почетком XVI в. биле популарне дубровачке забављачке групе чије су игре представљале неку врсту споја западноевропског позоришта и словенског фолклорног наслеђа. Дубровачка влада је често позајмљивала певаче, забављаче, комедијаше, мађионичаре, трубаче, добошаре и друге артисте од суседних српских и босанских владара, нарочито када су то изискивале важније свечаности, поготово поводом прославе заштитника града -- Св. Влаха. До процвата пре свега литературе, али и позоришне уметности на тлу Дубровачке републике долази, ипак, тек са појавом хуманизма и ренесансе. Дубровачки хуманиста Илија Цријевић (Aeilius Lampridius Cervinus, 1463--1520) још као студент у Риму проучавао је Плаутове драмске текстове, па је први приметио да се у акростиховима његових пролога налазе, махом, изгубљени наслови комедија. Драмску форму у дубровачку књижевност уводи песник Џоре Држић око 1500. У његовом лирском канцонијеру налази се еклога Радмио и Љубмир, пастирска игра у виду драмског дијалога од 316 стихова. Она представља прву световну драму у историји дубровачке књижевности и позоришта, а било је предвиђено да буде изведена на отвореном простору, онако како су уобичајено драме биле и представљане. Непосредно након прве генерације петраркистичких ренесансних песника дубровачка ренесансна драма доживљава свој пуни процват у првих шест деценија XVI в. Мавро Ветрановић (1482--1576) у првом периоду свог стваралаштва пише световне, бинске еклоге (Орфео, Ловац и вила, Историја од Дијане), а након замонашења, побожне драме са религиозном тематиком (Како братја продаше Јозефа, Сузана чиста, Посветилиште Абрамово, Од порода Језусова и Ускрснутје Исукрстово).

Фарсу као жанр у дубровачку комедиографију уводи Никола Наљешковић (око 1500/1505--1587), лиричар и аутор маскерати, који је позоришни живот Д. обележио овим жанром, али и световним драмама. Свих седам својих драма, које није штампао и сачуване су у каснијим преписима, насловио је истим називом Комедија. Четири су пастирске игре, а три су фарсе. Управо фарсе представљају његов најзначајнији допринос дубровачком позоришту и драми. Одликује их груб хумор са оштрицом упереном ка појавама из свакодневног грађанског живота ондашњег Д. Извођењем његове фарсе Комедија шеста у приватној кући, на пиру властелина Марина Жупановог Кларичића 1542, започет је и нови обичај у историји свакодневице Дубровачке републике: представе више нису извођене само на јавним просторима, на главном градском тргу, него и у интими породичних кућа и свечаности. Сценски простор на којем су извођене његове фарсе био је преграђен, што је омогућавало симултану сцену, додатни хуморни ефекат и критику појава које су приказиване.

Најзначајнији драмски писац дубровачке ренесансе је Марин Држић (око 1508--1567) који је у најплоднијем периоду стваралаштва (1548--1562) написао дванаест жанровски различитих драмских дела: еклоге Тирена, Венере и Адон и Плакир и вила, фарсу Новела од Станца и ерудитне комедије Помет (изгубљена), Дундо Мароје, Пјерин, Џухо Крпета, Скуп, Манде и Аркулин, те трагедију Хекуба којом у драмску књижевност уводи потпуно нов жанр. Његове драме су извођене различитим поводима: на свадбама виђенијих грађана Д. (Влаха Држића, Влаха Соркочевића, Мартолице Џамањића, Саба Гајчина), „прид Двором", на отвореном, приликом покладних свечаности. Једино је ерудитна комедија Дундо Мароје изведена у Вијећници, након чега је уследила забрана позоришних извођења у овом здању.

Након М. Држића, чији дар и умеће није било лако достићи, долази до затишја на пољу позоришта и драме. Један од ретких драмских „гласова" јесте онај дубровачког грађанина пореклом из Стона, Антуна Сасина (1518--1596). Аутор хетерогеног дела, писац покладне и пригодне поезије, потом прве родољубиве песме Мрнарица и спева Разбоји од Турака у којем је дао једно од првих сведочанстава о спаљивању моштију Св. Саве, написао је и две пастирске еклоге (Филиде и Флора) и последњу фарсу дубровачке ренесансе Малахна комедија од пира. Рад последње генерације дубровачких ренесансних писаца, који су стварали у последњим деценијама XVI и на почетку XVII в., обележила је преводна књижевност и примена нових законитости у састављању трагедија. Михо Бунић Бабулиновић (1541--1617) је препевао Долчеову прераду Еврипидове трагедије Феничанке насловивши је Јокаста; Савко Гучетић Бендевишевић (1531--1603) аутор је трагедије Далида, а најзначајнији међу њима Доминко Златарић (1558--1613) са грчког језика препевао је Софоклову Електру, са латинског приповест о Пираму и Тизби (Љубав Пирама и Тизбе) из Овидијевих Метаморфоза, а са италијанског пасторалу Аминта Торквата Таса.

Епоха барока, која је обележила XVII в., донела је знатне новине на пољу драме. Д. је имао већ дугу традицију неговања различитих драмских врста, тако да се нови жанр -- мелодрама, убрзо након настајања у Италији, устоличио управо у Дубровачкој републици, готово три деценије пре него у Француској, Шпанији или Енглеској. Била је прихваћена од публике и убрзо су почели да је негују и аутори попут Паскоја Примовића (аутор прве мелодраме Еуридиче из 1617), Џива Гундулића, Џона Палмотића и др. Неговали су се и мелодрамски балет, мелодрамска сцена, интермедиј, пасторала са мелодрамским елементима, исусовачка трагедија и тзв. анонимна комедија. Иван Џиво Гундулић (1589--1638) је написао десет мелодрама и једно дело алегоријског карактера -- Дубравку -- једину пасторалу у бароку. Сачуване су Дијана, Армида, Прозерпина уграбљена и Аријадна (једина која је и штампана), док су Галатеа, Посветилиште љувено, Черера, Клеопатра, Адон, Кораљка од шира изгубљене. Врхунац новог драмског жанра који ће у наредним столећима прећи у оперету и оперу у дубровачкој драмској књижевности и историји позоришта представља дело Џóна Палмотића (1607--1657). У време када је он стварао, позоришна машинерија већ је била спектакуларна, богата и ефектна, са онеобичавањем ликова и садржаја, тако да је његов опус сценских дела (Аталанта, Павлимир, Акиле, Натјецанје Ајача и Улиса за оружје Акилово, Елена уграбјена, Даница, Алчина, Лавинија, Цаптислава, Ипсипиле, Бисерница, Армида, Андромеда, Дошастје од Енеје к Акизу његову оцу, Гости града Дубровника, Глас и Коломбо) заправо наставио складан низ овог жанра и удовољавао укусу публике.

Све до осме деценије XVII в. Д. није имао позоришну зграду, нити професионалне глумце. Представе су изводили мушкарци, окупљени у аматерске дружине. Зна се да су такве окупљене групе изводиле прву еклогу Џора Држића, потом Ветрановићеве драмске текстове, а остали су и подаци да су Држићеве драме изводиле Помет дружина, Њарњаси, Дружина од Бидзара и Гардзарија. Непостојање професионалног ансамбла сигурно је био један од разлога што није негован један од најзаступљенијих ренесансних позоришних жанрова, комедија дел арте коју су Дубровчани имали прилику да гледају приликом гостовања страних извођачких трупа.

Друга половина XVII в. је период у којем су писане и извођене тзв. „анонимне комедије". У Д. их је забележено једанаест: Јерко Шкрипало, Шимун Дундурило, Пијер Музувијер, Бено Поплесија, Џоно Функјелица, Старац Климоје, Љубовници, Мада, Лукреција, Син вјереник једне матере и Андро Ститикеца. Ослањајући се на традицију ерудитне комедије, ова доминантна комедиографска врста у новом веку представља спој учене и комедије дел арте. У њеној основи јесу биле комедије типова, али су се заснивале и на импровизацији. Уочљиво је мешање две врсте хумора -- вербални и онај изазиван свим могућним ефектима и невербалним средствима зарад изазивања смеха, као и преузимање сцена, реплика, делова дијалога и других елемената из већ постојећих дела. Анонимне комедије нису имале онакву уметничку вредност нити улогу коју су имале комедије претходног раздобља. Улога им је била сведена на забаву, а њихова функција била је давање одушка осећањима ниже врсте. Новину у односу на ренесансну комедију представља отворено исмевање појединих личности или сталежа (најчешће племства) и директна критика друштва. Попут других драмских и литерарних врста, и оваква комедија у појединим сегментима данас је битан носилац културноисторијских и друштвеноисторијских података о времену у којем је настајала и бивала играна.

Невена Варница

Црквена уметност. Снажни земљотрес који је разорио Д. 1667. у потпуности је изменио слику града. Значајан број тада срушених сакралних објеката није обновљен, док су други, попут катедралног храма, темељно реконструисани и заоденути у барокно рухо. Број грађевина сачуваних у оригиналном облику посве је скроман и стога се познавање средњовековних дубровачких споменика, осим стања затеченог на терену, у великој мери ослања на археолошка истраживања и писане изворе. Најстарији сакрални објекат Д. била је црква повећена Св. Сергију и Вакху, смештена унутар првобитног дубровачког утврђења, Каштела, по којем носи име и први дубровачки секстериј (градска четврт) Каштел. Уз ову црквицу средином XII в. саграђена је Црква Св. Марије од Каштела, храм бенедиктинског самостана. Прво подграђе тог утврђења јесте секстериј Св. Петра, који свој назив дугује истоименој цркви. Археолошка истраживања раносредњовековне цркве и њене крипте показала су да је Црква Св. Петра Великог била грађевина уписаног крста са четири стуба која су носила елипсасту куполу, са изнутра полукружном и споља правоугаоном апсидом и пастофоријама на истоку и нартексом на западу, што је тип грађевине карактеристичан за средњовизантијску архитектуру. Са овог локалитета потиче више од 200 уломака предроманичке архитектонске пластике високог квалитета. Ти уломци су плод локалне радионице и потичу из најмање два хронолошка слоја, из IX и с краја X в. Према локалној традицији, ова црква је била првобитна дубровачка катедрала, а недалеко од ње налазила се и архиепископска палата.

Познато је такође да се у истом делу града налазила и црква посвећена Св. Виду, која је порушена у првој половини XI в. управо зарад проширења архиепископске палате. Најранији поменути црквени објекат у писаним изворима јесте Црква Св. Стефана. О њој учени византијски цар Константин VII Порфирогенит средином X в., у свом делу О управљању царством, каже да се налазила у центру града, доцнијем секстерију Пустјерна. Срушена је у разорном земљотртесу 1667. Првобитна једнобродна, тротравејна црква са изнутра потковичастом а споља правоугаоном апсидом, невеликих димензија, датирана је у крај VIII или почетак IX в. Њој се приписује низ мермерних фрагмената плутеја плиткорељефне декорације. Два века касније првобитна црква проширена је на западној, а потом и на источној страни. Обнављана је и у XIV в. Реч је о светилишту које је имало значајно место у историји Д. будући да су се у њему чувале многобројне светачке мошти. Византијски цар наводи да су се у овој цркви налазиле реликвије Св. Панкратија, док списи доцнијих хроничара града потврђују да су се у њој чувале реликвије већег броја мученика римске провенијенције, међу којима и Нереја, Ахила, Петронила и Домитила.

Почетак XI в. означио је у граду низ значајних промена које су се у наредном периоду одразиле и на црквено градитељство. Д. постаје седиште истоимене византијске теме, а његова црква се уздиже на ранг архиепископије. Године 1023. основана је прва бенедиктинска опатија на дубровачком подручју на Локруму. Д. тада доживљава демографски пораст што условљава и ширење градске површине, а све заједно доприноси економском и културном просперитету. Из тог периода су у самом граду и на оближњим Елафитским острвима сачуване димензијама скромне једнобродне цркве са куполом, саграђене током XI и XII в. Реч је о групи грађевина које се својим архитектонским карактеристикама издвајају у посебну целину у архитектури Далмације и у којима је могуће идентификовати византијске елементе у архитектури источне обале Јадрана. По правилу, ове једнобродне цркве имају три травеја и апсиду на источној страни, изнутра полукружну или пак правоугаону а споља правоугаону. Ниска купола уздизала се над средишњим травејем. Спољашње фасаде су најчешће рашчлањене лезенема (зидним испупчењима налик узиданим стубовима) на које се ослањају плитки лукови. Представници овог архитектонског тима у Д. су цркве Св. Луке, Св. Николе и тзв. Сигурата (Црква Преображења Христовог), све три на Пријеком, те Црква Св. Андреје на Пилама. Од петнаестак цркава овог типа на Елафитима издвајају се Црква Св. Николе и остаци Цркве Св. арханђела Михаила на Колочепу, те Св. Јована у Шиловом Селу, Св. Петра на Вељем Врху и Св. арханђела Михаила у Пакљени на Шипану. У црквама Св. Николе на Колочепу и Св. Јована на Шипану сачувани су значајни ансамбли фреско-сликарства с почетка XII в., проистекли из исте сликарске радионице, који стилом и програмом упућују на мајстора упознатог са византијским сликарством истог времена, могуће посредством јужне Италије.На византијске узоре указује и олтарна преграда из Цркве Св. арханђела Михаила на Колочепу, у чијем се забату налази представа патрона. Истраживања су показала да се испод данашње катедрале посвећене Богородици налазе слојеви две монументалне тробродне базилике. На простору испред катедрале, на тзв. Бунићевој пољани, пронађени су и остаци раносредњовековне тетраконхалне „меморије", која је служила и као крстионица. Првобитни катедрални храм, тробродна троапсидална базилика, саграђена свакако пре IX в., два пута је значајно преграђивана; први пут када су јој изграђени нови носачи сводова и куполе, а потом још једанпут када је преобликован западни део храма и изграђен звоник на његовом средишту. Остаци живописа откривени на остацима зидова првобитне катедрале потичу из две фазе. Првој, датованој у последњу трећину XI в., припадају остаци доњих делова фигура поворке црквених отаца у главној апсиди. Нешто су млађе фреске другог слоја, чији су фрагменти откривени на ступцима између главног и бочних бродова. Тај слој сликарства из истог је времена као и фреско-ансамбли елафитских цркава и дело је исте радионице. Доњи део композиције пронађен у аркосолијуму у источном делу јужног зида базилике датује се у прву четвртину XII в.

Изградња нове романичке катедрале започета је између 1132. и 1158. и трајала је дуже од једног и по века. Романичка катедрала била је монументална тробродна базилика са једном апсидом на истоку и куполом над средином главног брода. Именом су познати неки мајстори упослени на њеној изградњи -- протомајстор Еустазије, син протомајстора Бернарда из Транија (поменут 1199), протомајстор Пасква, син протомајстора Петра, ангажован на радовима на катедрали дуже од три деценије (помен из 1225), а потом и извесни Дамјан са Раба (1280), те на самом крају XIII в. клесар Кипријан и његов брат, клесар Вита, који је деловао нешто касније (помиње се 1305. и 1320). Од 1318. протомајстор катедрале био је Никола Корво из Венеције. У то време се пред црквом формира трг и гради крстионица-звоник испред њеног западног прочеља. Изглед романичке катедрале страдале у земљотресу 1667. познат је како из остатака на терену тако и из локалних писаних и визуелних извора.

Значајан елемент урбаног ткива Д. чине и монументални самостански комплекси, доминикански у источном делу градског језгра и фрањевачки уз западни улаз града. Године 1317. започета је изградња и фрањевачког самостана и цркве. У оквиру овог комплекса је клаустар (унутрашње манaстирско двориште) који је највећим делом извео мајстор Михоје Брајков из Бара у времену између 1327. и 1348. Двоструки капители хексафора који окружују клаустар украшени су фигурама изведеним у познороманичком стилу. Доминиканци су основали манастир у Д. 1225, а изградња монументалне готичке цркве и клаустра трајала је од почетка XIV до друге половине XV в. Монументалним радовима изведеним у Д. током XIV в. придружује се и изградња цркве посвећене градском патрону, Св. Влаху, која је започета 1348. Реч је о другој цркви посвећеној градском патрону на чијем месту је почетком XVIII в. саграђен данашњи храм са истом посветом. Према традицији, Дубровчани су изабрали севастијског епископа Влаха за патрона 971. и годину дана касније му подигли цркву ван тадашњих градских зидина. Нису пронађени остаци те прве цркве нити подаци који би потврдили њено датовање. На основу каснијих локалних извора сматра се да се та првобитна црква налазила недалеко од врата од Пила, на месту на којем је крајем XIII в. саграђен самостан клариса, тј. женског монашког реда Св. Кларе. Немали број цркава и манастира саграђен унутар градских зидина познат је само на основу скромних остатака или захваљујући писаним изворима, међу којима значајно место има Опис славног града Дубровника из 1440. из пера хуманисте Филипа де Диверсиса.

Дубравка Прерадовић

Због ексклузивног става политичких и црквених власти у самом граду Д. није било могуће подизање било какве православне богомоље. Чак ни напори моћног Саве Владиславића нису дали резултата, али је све масовнија и моћнија православна заједница, углавном састављена од имућнијих Срба трговаца (иако ни Грци, Цинцари и Бугари нису били занемарив дио), успјела крајем XVIII в. исходовати право на своју богомољу. Власти су им допустиле да на предјелу Посат 1790. управо на земљишту С. Владиславића адаптирају обичну стамбену кућу у црквени објекат посвећен Св. Георгију, доцније опремљен према обредним правилима. Једини архитектонски детаљ који је ту грађевину просторно дефинисао био је мали звоник на преслицу. На истом платоу гдје је била црква стајало је и најстарије православно гробље. Растућа заједница није имала разлога тиме бити задовољна, те је 1837. у оквиру великих грађевинских промјена у Д. за православне вјернике у предјелу Бониново подигнут невелик храм посвећен Св. арханђелу Михаилу. Архитекта тога класицистичког здања био је Лоренцо Вителески. И унутрашња декорација храма била је на истом стилском трагу, иконостас, пјевнице, али су у иконописном дијелу, колико је то било могуће, задржани традиционални облици. У понешто академизованом маниру престоне иконе извео је руски сликар Андреј Жуков, док су остале иконе рад других, засад именом непознатих мајстора. Неке иконе је црквеној општини завјештао Петар Петровић Његош. Око цркве је било окупљено велико, плански структурирано гробље са репрезентативним гробним обиљежјима изведеним у духу класицизма.

Изградњом и опремањем храма на Бонинову није престала тежња српске православне заједнице да цркву подигне у самом градском језгру унутар зидина. Напорима, прије свих браће велетрговаца и добротвора Нике и Боже Бошковића, купљен је одговарајући простор у иначе тијесном растеру у основи средњовјековног града, као и дозволе за подизање храма који ће изгледом и архитектонским концептом одговарати просторној и друштвеној средини. На јавном конкурсу прихваћен је план који је понудио сплитски архитекта Емил Векијети. Црква је била замишљена као размјерно велика, дворанска, стилски еклектична петокуполна грађевина, али због непопустљивог става политичких власти план није био без остатка прихваћен, а посебно спорна била је централна купола која на крају није ни била изведена. Темељи храма су освећени 1871, а само темељење је због подводног терена било сложено, тако да се изградња уз повећане трошкове отегла све до 1877. Непосредно извођење било је повјерено, такође Сплићанину, потврђеном протомајстору Андрији Перишићу, док је сам трошковник направио архитекта Јосип Сладе, тих година запослен код црногорског краља Николе на изградњи цеста и јавних зграда у Цетињу. Умјесто куполе, главни акценат храма изграђеног од корчуланског мрамора постаје прочеље завршено паром октогоналних звоника са лантерном, трима великим трифорама и нашироко употребљеним богенфризовима. Првобитни иконостас саборног храма посвећеног Благовјештењу извео је крфски мајстор Никола Аспиоти, али је између два рата надомјештен новим, чији је сликани дио извео академски сликар Атанасије Поповић. Дубровачку православну црквену заједницу обиљежили су значајни донаторски подухвати тако да је у три вијека постојања створено завидно богатство на заједничку корист, било да се ради о многобројним стамбеним и пословним просторима било да је ријеч о енормно богатој ризници црквеног блага. Тек је један дио баштине на класичан начин, јавно, још средином 50-их година XX в. представљен у Музеју икона смјештеном у некадашњој палати породице Бонда, док је други, не мање значајан материјал попут многих црквених сасуди и мобилијара, у трезору или постављен у трима постојећим богомољама. Изузетно је драгоцјена, добро сачувана и докраја сређена црквена Архива.

Бранко Чоловић

Дубровачка сликарска школа (д. с. ш.), традиционални назив за сликарство настало у Д. и његовој околини од треће деценије XV до средине XVI в. Реч је о репрезентативним олтарским палама и полиптисима, лако препознатљивих стилских карактеристика. Развоју „школе" допринео је широк круг наручилаца: градске власти, богате дубровачке племићке породице, донатори из редова грађанства, те припадници фрањевачког и доминиканског реда. Развијајући се у штитарској радионици од 1371, сликари задужени за осликавање штитова, оружја и дрвених шкриња постепено су се одвојили у засебну целину тако да је у граду око 1480. формиран и независан сликарски еснаф. У почетку је Дубровачка република на сликарским пословима упошљавала и мајсторе са Апенинског полуострва (Венецијa, Болоњa, Напуљ). Они су своја уметничка искуства преносили на локалне уметнике. Стога у Д. од треће деценије XV в. све више раде и домаћи сликари који стварају угледајући се на ранија дела Паола и Лоренца Венецијана, било на млетачке сликаре раног кватрочента. Међу локалним сликарима прве генерације д. с. ш. издваја се Џиван Угриновић који се угледао на дела позног венецијанског тречента. Поред религиозног сликарства, његов опус је обухватао и рад на осликавању штитова, шкриња, застава, као и декорисању кућа и палата укључујући и палату Сандаља Хранића. Од Угриновићевог дела сачуван је само олтарски полиптих у Цркви Св. Антонија на Колочепу из 1434/35. на којем се византијске стилске одлике прожимају са готичкима. Угриновићев стил ослобођен карактеристика иконописа лако су прихватили како дубровачки наручиоци тако и сликари. По свему судећи школован у Венецији, он је своје знање пренео сину Стјепану Зорнелићу, а овај својим синовима Николи и Матку Степановићу чиме је Угриновићева радионица у три генерације и током осам деценија била активна у Д.

Млађи Угриновићев савременик, Матко Јунчић, један је од најугледнијих предстваника д. с. ш. Прве сликарске кораке остварио је уз оца Радашина Јунчића, сликара штитова, да би потом наставио школовање код неког венецијанског мајстора. Познато је да је имао радионицу прво у Котору, а потом од 1446. у Д., али је од његовог опуса сачувана само олтарна слика за Цркву Госпе од Шуња на Лопуду. Мада стилом близак Угриновићу, Јунчић прави искорак у правцу готичког стила, ослобађајући се тековина византијског сликарства. Сарађивао је са Ловром Добричевићем на изради полиптиха за главни олтар доминиканске цркве, а потоњи је преузео и Јунчићеве поруџбине након његове преране смрти. Професионални пут и сарадња Јунчића и Добричевића показују у којој мери су Котор и Д. били повезани и у којој мери се сликарство на простору јужне Далмације развијало на заједничким естетским постулатима.

Појава Добричевића означава почетак нове епохе у развоју д. с. ш. Он је најзначајнији представник тзв. прелазног стила из позне готике у рану ренесансу. Формиран у граду на лагунама, након рада у родном Котору, године 1459. трајно се настањује у Д. где ради до конца живота 1478. У дубровачко сликарство уноси значајне стилске али и иконографске новине. Полиптих који је урадио за главни олтар доминиканске цркве (1448) сматра се најлепшим примером готичког сликарства у Д. Крштење Христово, његова централна слика, прва је позната композиција у олтарном сликарству Д. Назнаке увођења раноренесансних уметничких постулата са којима се Добричевић упознао у Венецији видљиви су на његовим радовима из средине XV в. (Св. Влахо, полиптих за фрањевачку цркву, 1455--1458). Његова зрела дела, полиптих за главни олтар Богородичине цркве на Данчама (1465/66) и делови некадашњег полиптиха Богородичине цркве у Рожату у Ријеци дубровачкој (1469), данас у Прагу и Лондону (Благовести Лудлов), показују да је Добричевић био упознат са савременим делима Јакопа Белинија и Бартоломеа Виваринија. Његова добро организована радионица у Д. била је расадник нових уметничких идеја које ће проширити његови многобројни сарадници и ђаци, укључујући и Ловрова два сина Вицка и Марина.

Деценије на прелазу из XV у XVI в. након Добричевићеве смрти 1478. представљају врхунац д. с. ш. Тада су у Д. активни Никола Божидаревић, Михајло Хамзић и Вицко Ловров Добричевић. Игром случаја, ова три значајна представника дубровачке ренесансе умрла су током 1517. и 1518, најављујући крај врхунца д. с. ш. и почетак њеног опадања. Једино сачувано дело Вицка Добричевића, полиптих за олтар Св. Михаила, фрањевачке цркве у Цавтату (1509/10), показује снажан утицај сликарства његовог оца Ловре, али и очигледнији уплив ренесансних идеја. Начин сликања светачких физиономија, обрада драперија, као и третман композиције упућују на инспирацију делима Б. Виваринија, муранског мајстора са чијим се делима Вицко упознао у Венецији. Најзначајнија фигура зенита дубровачког сликарства јесте Никола Божидаревић. Након готово две деценије странствовања, он се 1491. враћа у родни Д. и убрзо отвара самосталну радионицу. Од њега су сачувана само четири дела -- триптих за капелу властеоске породице Бундић, Благовести по наруџбини поморца Марка Колендића за доминиканску цркву на Лопуду (1513) и Богородица међу светитељима за олтар породице Ђорђић (Музеј доминиканског самостана), те триптих за цркву на Данчама. Премда се у његовом делу препознају утицаји венецијанских сликара, Божидаревић је успео да споји домаћу сликарску традицију са новим композицијским и колористичким тенденцијама дајући му снажан лични печат. Своја је дела потписивао, што је изузетак у д. с. ш. Последњи велики представник дубровачког сликарства јесте Михајло Хамзић. За разлику од својих савременика и претходника, он инспирацију проналази у делу Андреје Мантење. И у архивским списима стоји да је Хамзић сликарство учио у Мантови код „главног сликара Италије", што долази до изражаја нарочито у његовим сачуваним делима, као што је Крштење Христово из Kнежевог двора (1509). Хамзићев триптих из дубровачке доминиканске цркве (1512) за племићку породицу Лукаревић сведочи о његовим интересовању за натурализам физиономија, пластичну обраду фигура, снажне колористичке контрасте и за модерније схватање илузије дубине предела.

Мада ће ученици и сарадници Божидаревића и Хамзића наставити да раде, смена генерација у наредном периоду није допринела даљем развоју дубровачког сликарства. Иако су радили за потребе црквених наручилаца и братовштина, нису били у могућности да одговоре на нове жеље и укус дубровачких патриција и грађана упознатих са тековинама и достигнућима ренесансе. Стога се они поново окрећу италијанским сликарима који у све већем броју долазе у Д. Богатији Дубровчани купују и наручују дела од ренесансних уметника, попут Тицијанове радионице. И док мањи број локалних уметника остаје да ради у граду, већина одлази на острва или у дубровачко залеђе -- у Стон, на Лопуд и на Конавле. Паралелно, од почетка XVI столећа, у Д. доспевају и позновизантијске иконе са Крита и из Јужне Италије. Тада се у граду формира и група сликара која ради у византијском духу. Њен главни експонент био је Франо Матков, активан током треће и четврте деценије XVI в., који је на своје радове стављао и грчке натписе. Коначно, међу домаћим сликарима било је и оних који су покушали да обједине карактеристике локалног сликарства са позновизантијским иконописом, међу чијим делима су иконе Богородице са Христом типа Страсне. У том плурализму узора и утицаја постепено се напуштају и нестају специфичан ликовни језик и теме д. с. ш. која се средином XVI в. гаси.

Дубравка Прерадовић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Николајевић, „Србско обштество у Дубровнику", СДМ 1839, 1838; P. J. Schafarik, Geschichte der sudslwischen Literatur, Prag 1864--1865; П. Будмани, „Дубровачки дијалекат, како се сада говори", РАД ЈАЗУ, 1883, 65; Правила добротворне Задруге Српкиња Дубровкиња, Дубр. 1887; Извјешће православног општества дубровачког о зидању и освештењу православног храма Благовештењског у граду Дубровнику 1885--1887, Дубр. 1889; И. Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубр. 1900; Н. Милаш, Православна црква у Дубровнику у XVIII и XIX вијеку, Сар. 1901; И. Хриситијан Енгел, И. Стојановић, Повијест Дубровачке Републике, Дубр. 1903; П. Поповић, „Матија Бан и његов књижевни рад у Дубровнику", СКГ, 1903, 6; С. Новаковић, „Ујединимо се културом", у: Споменицa о паду Дубровачке Републике, Дубр. 1908; П. Поповић, Преглед српске књижевности, Бг 1909; J. Перовић, О животу и раду каноника декана дум Ивана Стојановића, Дубр. 1910; Ј. Гелчић, „Дубровачки архив", ГЗМС, 1910, 22; Б. Водник, Повијест хрватске књижевности, 1, Од хуманизма до поткрај XVIII стољећа, Зг 1913; Н. Милаш, Православна црква у Дубровнику у XVIII и почетку XIX вијека, Сар. 1913; П. Поповић, Из књижевности, II, Бг 1919; Споменица 25. годишњице соколског рада у Дубровнику 1904--1929, Дубр. 1929; Г. Чремошник, „Када је постао Дубровачки архив", ГЗМС, 1932, 44; Ј. Радонић, „Рад Српске краљ. Академије на издавању архивалија из далматинских, а нарочито Дубровачког архива", Годишњак СКА, 1933, 42; С. Станојевић, Историја српског народа у средњем веку. I Извори и историографија, књига I: О изворима, Бг 1937; Л. Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења, Бг 1938; А. Фабрис, Изабрани чланци, Бг 1940; Годишњак СКА, 1941, 50; М. Решетар, „Најстарији дубровачки говор", Глас САН, 1951, 201; В. Форетић, „Дубровачки архив", Хисторијски архив, 1951, 4; Д. Павловић, „Нови подаци за биографију Марина Држића", Зборник радова Институтa за проучавање књижевности САН, 1951, X, 1; M. Пантић, „Архивске вести о дубровачком позоришту друге половине XVII века", Зборник радова Институтa за проучавање књижевности САН, 1952, XVII, 2; Ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику XIII--XVI в., Бг 1952; Група аутора, Историја народа Југославије, I--II, Бг 1953; В. Форетић, „Преглед стања фондова, збирки и група Државног архива у Дубровнику на дан 22. травња 1955", Архивист, 1955, 5, 2, додатак 4; П. Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје, Н. Сад 1956; Л. Беритић, „Убикација несталих грађевинских споменика у Дубровнику", I--II, Прилози повијести уметности у Далмацији, 1956, 10, 1960, 12; М. Комбол, Повијест хрватске књижевности до препорода, Зг 1961; Л. Војновић, Кратка историја Дубровачке републике, Њујорк 1962; М. Живановић, Дубровник у борби за уједињење 1908--1918, Бг 1962; М. Пантић, Дубровачка књижевност, Бг 1962; В. Ј. Ђурић, Дубровачка сликарска школа, Бг 1963; Г. Суботић, Архитектура и скулптура средњег века у Приморју, Бг 1963; М. Пантић, „Књижеви историчар Петар Колендић", у: П. Колендић, Из старог Дубровника, Бг 1964; М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1968; K. Пријатељ, Дубровачко сликарство XV--XVI стољећa, Зг 1968; Б. Стули, „Два покушаја инвентаризације Дубровачког архива почетком 19. вијека", Архивски вјесник, 1968--1969, 11--12; В. Форетић, „O Дубровачком архиву", Архивист, 1969, 19, 1; П. Ивић, „О значењу израза lingua serviana у дубровачким документима XV--XVIII века", ЗМСФЛ, 1969, 12; Српски народ и његов језик, Бг 1971; Р. Вукомановић, „Дубровачка црквена општина", Алманах Срби и православље у Дубровнику и Далмацији, Зг 1971; Д. Павловић, Старија југословенска књижевност, Бг 1971; Ј. Тадић, „Сабласти круже Југославијом", ИЧ, 1971, 18; Dubrovnik (Ragusa): A Classic City-State, London -- New York 1972; K. Милутиновић, Војводина и Далмација, 1760--1914, Н. Сад 1973; М. Франичевић, Ф. Швелец, Р. Богишић, Повијест хрватске књижевности, 3, Од ренесансе до просвјетитељства, Зг 1974; М. Пантић, Из књижевне прошлости, Бг 1978; „700-годишњица Дубровачког архива 1278--1978", Архивист, 1979, 1--2; З. Бојовић, Барокни песник Петар Канавеловић, Бг 1980; В. Форетић, Повијест Дубровника до 1808, I--II, Зг 1980; I. Banac, „The Confessional „Rule" and the Dubrovnik Exception: The Origins of the „Serb-Catholic" Circle in Nineteenth Century Dalmatia", Slavic Review, 1983, 42, 3; M. Прелог и др., Златно доба Дубровника: XV и XVI стољеће: урбанизам, архитектура, скулптура, сликарство, илуминирани рукописи, златарство, Зг--Дубр. 1987; К. Милутиновић, „О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848--1914", Зборник о Србима у Хрватској, 1989, 1; И. Стевовић, „Једнобродне куполне цркве у Дубровнику у време византијске власти", Зограф, 1990, 21; Ј. Митровић, Српство Дубровника, Бг 1991; П. Ивић, Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Пр 1996; С. Борак, Срби католици, Н. Сад 1998; Ж. Пековић, Дубровник: настанак и развој средњовјековног града, Сплит 1998; С. Ћосић, Дубровник након пада Републике (1808--1848), Дубр. 1999; М. Савић, Сликарство у српским црквама сјевернe Далмацијe од краја XIV до почетка XX вијека, Бг 2000; Г. Вуковић, „Преобразба Дубровника почетком 19. стољећа", Радови Института повијести умјетности, 2000, 24; Л. М. Костић, Католички Срби, Н. Сад 2000; М. Бојанић, Р. Тривунац, „Рјечник дубровачког говора", СДЗ, 2002, 49; Енциклопедија православља, 1, Бг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Ф. дe Диверсис, Oпис славнога града Дубровника, Зг 2004; М. Пантић, „Приступна академска беседа Милана Решетара о најстаријем дубровачком говору и њен (необјављени) завршетак", у: Живот и дело академика Павла Ивића, Суб. -- Н. Сад -- Бг 2004; Ђ. Николајевић, О Дубровнику и о Дубровчанима, Ниш--Бг 2004; A. Ничетић, Нове спознаје о постанку Дубровника, o његовом бродарству и пловидби Светога Павла, Дубр. 2005; Б. Ђорђевић, Никола Наљешковић, дубровачки писац XVI века, Бг 2005; П. Марјановић, Мала историја српског позоришта XIII--XXI век, Н. Сад 2005; Преглед архивских фондова и збирки Републике Хрватске, 1, Зг 2006; И. Арсић, Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века, Требиње--Дубр.--Бг 2007; М. Мурат, Из мог живота, аутобиографија, Бг 2007; И. Арсић, „Издања Матице српске у Дубровнику", Сусрети библиографа, 2007, 15; С. П. Новак и др. (ур.), Лексикон Марина Држића, Зг 2008; Ж. Пековић, Четири елефитске цркве, Дубр.--Сплит 2008; Б. Чоловић, „Архитектура православне цркве Благовијести Пресвете Богородице у Дубровнику", ЗМСЛУ, 2009, 37; М. Савић, „Архивска свједочанства о умјетности Српске православне парохије у Дубровнику", СДМ, 2009, 4; Ж. Пековић, Црква Св. Петра Великога. Дубровакча предроманичка катедрала и њезина скулптура, Дубр.--Сплит 2010; Т. Ракић, Живот и дело дум Ивана Стојановића, Бг 2010; М. Вукановић, „Општество Српске православне цркве од 1929. до 1946. у Дубровнику", СДМ, 2011, 6; Г. Спаић, Ј. Рељић, М. Перишић (прир.), Култура Срба у Дубровнику 1790--2010: из ризнице Српске православне цркве Светога Благовјештења, Бг--Дубр. 2012; С. Ћосић, „Лујо Војновић", у: С. Ћосић, З. Гријак, Фигуре политике, Зг 2012; М. Вукановић, „Музеј икона Српске православне општине у Дубровнику", СДМ, 2013, 8; K. Хорват Левај и др., Катедрала Госпе Велике у Дубровнику, Зг 2014; З. Бојовић, Историја дубровачке књижевности, Бг 2014; С. Ћосић, „Поезија дубровачких Срба католика, Повијест у стиховима", Гордоган, 2014, 29--30; С. Реметић, „Језик Дубровника кроз векове", Дани српскога духовног преображења, Деспотовац 2016, 23; Зборна црква Св. Влаха у Дубровнику, Зг 2017; A. Стражичић, Дубровачки колури. Успон и пад Срба католика, Дубр. 2018; И. Арсић, Срби у Дубровнику, Бг 2019; Н. Трнавац Ћалдовић, По миша, по тице: самообликовање националног идентитета дубровачких Срба католика и дело дум Ивана Стојановића, Бг 2019; И. Арсић, „Борба за очување националног идентитета Срба у Дубровнику", Catena mundi: о националном идентитету Срба, IV, Бг 2020.

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)