ДУБОВИ, Јан

ДУБОВИ, Јан (Dubovy, Jan), архитекта (Лазце, Чешка, 9. II 1892 -- Либерец, Чешка, 19. VIII 1969). Студије архитектуре похађао на Техничком универзитету у Прагу 1912--1914. и 1918--1920. Дипломирао 1921. у класи Јосефа Фанте. У Београд је дошао 1922. као службеник београдске филијале прашког грађевинског предузећа „Матија Блеха", да би се ускоро као архитекта београдске општине ангажовао на разради генералног урбанистичког плана. Кроз пројекте, анализе и текстове популарисао је плански, рационални приступ решавању архитектонских и урбанистичких проблема. Већ 1924. београдској архитектонској средини представио се предавањем с темом „Вртни град" (у секцији Удружења југословенских инжењера и архитеката), а у њему се залагао за стварање „словенског вртног града" на примеру Београда као центра словенства на Балкану. Писао је текстове о радничкој кући и регулацији села, у којима је промовисао рационалне и социјалне аспекте архитектонско-урбанистичког обликовања простора, што су у српској средини најранији примери програмског представљања идеја модерне. Из раног периода његове активности истичу се пројекат за пијацу Цветни трг (1927) у експресионистичком духу, као и мултифункционални објекат Читаонице, Новинарског клуба и Градског музеја (1928), конципираног веома модерно и по обликовању и по садржају. Његове прве реализоване грађевине које припадају социјалном програму београдске општине су Мушко и женско радничко склониште и Дечје обданиште (1928--1929). Спроводећи задати програм и циљ -- максимум изграђеног простора а минимум утрошених средстава, Д. је пројектовао прве реализоване модернистички конципиране јавне објекте у Србији.

Преносећи искуства са чешке модернистичке архитектонске сцене, Д. је био и иницијатор и, уз архитекте М. Злоковића, Б. Којића и Д. Бабића, један од оснивача знамените београдске Групе архитеката модерног правца (ГАМП, 1928--1934). Зрео период делатности архитекте Д. у Београду поклапа се управо са активношћу ГАМП-а, а у оквиру ове групе развио је интензивну излагачку и пројектантску активност остварујући своја најважнија дела управо у Србији. Осим учешћа на изложбама које су биле главни вид активности ГАМП-а, Д. је нарочито инсистирао на сарадњи са другим архитектонским срединама. За прашки стручни часопис Ставба, који је 1929. објавио прилог посвећен београдским модернистима, Д. је написао текст о Београду, односно о новом урбанистичком плану усвојеном 1923. Са љубљанским часописом Архитектура (1931--1934) Д. je активно сарађивао пишући о догађањима на београдској архитектонској сцени и публикујући сопствене пројекте. У припремању једине југословенске књиге о савременој архитектури која представља драгоцен документ времена, књиге Стјепана Планића Процес градитељства (I--II, Зг 1932), Д. је био један од сарадника Уредништва. У часопису L` architecture d` aujourd`hui (Архитектура данас), који је изашао поводом велике међународне изложбе архитектуре одржане у Паризу 1933, Д. је заједно са Б. Којићем одговорио на питања о систему едукације на архитектонској школи у Југославији.

Најзначајније архитектонско дело које је Д. пројектовао тих година је комплекс Астрономске опсерваторије на Звездари у Београду (1929--1931), за који је стекао титулу доктора техничких наука на матичном факултету у Прагу. Као први споменик чистог модернизма, то је уједно и најзначајније архитектонско-урбанистичко решење тога доба у Србији како по слободној урбанистичкој поставци и модерном архитектонском обликовању у духу пуризма тако и по естетском утиску чија је основа функционална а значење симболично. Црква Св. Никола Потиски у Остојићеву (1930) одаје утицаје чешких архитеката, модерниста Ј. Гочара и Ј. Вишека: Д. је овде користио естетизовану, пуристичку форму, склад функционалних и духовних захтева примерен сакралном месту, потребама средине и духу времена. У периоду 1931--1934. пројектовао је и реализовао низ вишеспратних стамбених зграда у Београду. Куће у улицама Мајке Јевросиме и Ломиној (1931), Маршала Толбухина и Поп Лукиној (1932) указују на особен пројектантски метод: увек је реч о скромној и рационалној модернистичкој грађевини, са сведеним орнаментом и уз видно инсистирање на естетици стереометријске форме. Наглашавање хоризонталне поделе на фасади и истицање асиметрије путем постављања шипке за заставу са стране фасадног платна неки су од препознатљивих елемената београдске ране модерне. Пројекат за радионицу бравара Петра Јанковића (1931--1933) један је од првих стамбено-пословних решења који су у српској архитектури реализовани у духу зреле модерне, а пројекат виле Аркадија Милетића из 1932. припада групи најавангарднијих замисли тога времена.

У периоду 1934--1940. Д. одлази у Македонију. У Битољу ради као градски архитекта 1934--1936. Из тог времена су пројекти за школу „Вук Караџић" и споменик руском конзулу Ростовском. У Скопљу 1936--1940. ради у бироу Кирила Жернов-ског и пројектује неколико стамбених зграда за доктора Здравева и породицу Буста (1936). У периоду појаве модерне архитектуре у Србији између два светска рата својим залагањем, делом и укупном активношћу утицао је на динамику и интензитет продора идеја модерне на српско културно тло. Пред II светски рат Д. долази поново накратко у Београд, да би од 1941. са многим избеглицама прешао у Крушевац а потом у Ниш, где рат проводи као професор Средње техничке школе. Одмах после рата одлучио се за коначан повратак у Чешку. У овом периоду бавио се педагошким радом у Средњој грађевинској школи у граду Храдец Кралове, да би потом прешао у пројектни биро државног земљорадничког добра у Либерецу.

ЛИТЕРАТУРА: Српски архитекти, 1, Бг 1985; Д. Милашиновић Марић, Архитекта Јан Дубови, Бг 2001; „Архитекта Јан Дубови: евангелистичка црква св. Никола Потиски у Остојићеву Банат", Гласник музеја Баната, 2002, 11--12.

Д. Милашиновић Марић